Ђаво, пали духови и узроци њиховог пада
Све док је ђаво био анђео, светао и свет, он је обитавао на небу. На небу је дошло до несрећног преокрета и многобројни сабор анђела се одвојио од светог сабора небеских сила, постао је скуп мрачних демона имајући на челу палог херувима. У пад и погибељ су одвучени многи од виших анђела, од господстава, начела и власти (Еф. 6,12).
Ево шта о томе каже свети Кирил Јерусалимски: „Дакле, први виновник греха и родоначелник зала јесте ђаво. Не говорим ја то, већ је Господ рекао: Јер ђаво греши од почетка (1. Јн. 3,8). Пре њега нико није грешио. Он пак није сагрешио од природе - по нужности, стекавши наклоност према греху; иначе би кривица за грех опет падала на Онога Који га је начинио таквим. Напротив, будући створен као добар, по властитој слободној вољи постао је ђаво, стекавши себи име по својим делима (ђаво у преводу значи клееетник). Будући арханђелом, касније је назван ђаволом због клевете; будући добрим слугом, постао је сатана у пуном значењу тог имена зато што сатана значи противник. И то није моје учење, него духоносног пророка Језекиља. Он, плачући због сатане говори: Ти си печат савршенства, пуноћа мудрости и венац лепоте. Ти си се налазио у Едему, у врту Божијем (Јез. 28,12,13). А затим додаје: Ти си савршен био на путевима твојим од дана стварања твога, све док се не нађе у теби безакоње (Јез. 28,15). Веома добро је речено док се не нађе у теби; зло није споља унесено, него си га ти сам створио. Следећим речима пророк је изрекао и узрок: Због лепоте твоје погордило се срце твоје, због таштине твоје погубио си мудрост твоју; због тога ћу те збацити на земљу (Јез. 28,17). Такође сагласно са овим говори Господ у Еванђељу: Видех сатану где паде с неба као муња (Лк. 10,18). Видиш сагласност Старог Завета с Новим. Ђаво је пао и многе је повукао са собом у отпадништво. Он ставља похоте у оне који му се покоравају. Од њега потиче прељуба, блуд и све оно зло што постоји. Кроз њега је праотац наш Адам избачен, те је онај рај који сам по себи доноси дивне плодове, заменио за земљу која доноси трње".
Након збацивања злих духова с неба у област поднебеску или ваздушну (Еф. 2,2), њима је потпуно постао недоступан свет небеских житеља и зато је сва њихова злобна пажња искључиво усмерена на блиску им земљу како би ту међу људима сејали зло. На тај начин, зло представља насушну потребну демона који ни о чему не мисле осим зла, и ни у чему не налазе мир или насладу осим зле делатности. Осећање добра, као и царство Божије, њима је мрско.
Према учењу светог Игњатија Брјанчанинова, „пали духови су се сурвали с висине духовног достојанства; они су упали у телесно мудровање више него људи. Људи имају могућност да прелазе с телесног мудровања на духовно; пали духови су лишени те могућности. Људи нису толико изложени јаком утицају телесног мудровања зато што у њима природно добро није уништено као што је падом уништено у дусима.
У људима је добро помешано са злом и зато је оно нечисто; у палим духовима преовлађује и делује само зло. Телесно мудровање у области духова добило је најшири и најпотпунији развој које оно може достићи. Њихов највећи грех је помамна мржња према Богу која се изражава страшним и непрестаним богохуљењем. Они су се погордили да су изнад самог Бога; покорност Богу, која је природна тварима они су претворили у непрекидно супротстављање, у непомирљиво непријатељство. Због тога је њихов пад дубок и рана вечне смрти којом су они погођени неисцељива је. Њихова суштинска страст је гордост; код њих претеже чудовишна и глупа таштина; налазе уживања у свим врстама греха, непрестано су у њима, прелазећи с једног греха на други. Они гмижу и у среброљубљу и у стомакоугађању и у прељубама. Немајући могућност да остварују плотске грехе телесно, они их чине у машти и осећањима; они су придали бестелесној природи пороке својствене телу; они су развили у себи неприродне пороке неупоредиво више него што ти пороци могу бити развијени међу људима. Садржећи у себи почетак свих грехова, пали духови се труде да увуку у све грехе људе како би их погубили. Они нас увлаче у разноврсна угађања телу, те у користољубље и славољубље, сликајући пред нама предмете тих страсти најзаводљивијим сликама".
Демони ништа не могу да учине Творцу Који је, будући да је свемогући Бог, недостижан било каквом утицају од стране твари. Зато су сву своју злобу окренули на човека који представља лик Божији и, знајући да Господ воли Своје створење, теже да што је могуће више нашкоде предмету Његове љубави.