По дару Божијем
Враћајући се питању о силама којима се врши исцељење, размотримо последњу врсту лечења - по дару Божијем, који се, као и прозорљивост даје човеку очишћеног срца, човеку који је до краја предан Христу, а најчешће аскети и подвижнику.
Свети великомученик и исцелитељ Пантелејмон, бесребреници Козма и Дамјан, свештеномученик Кипријан, свети и праведни Јован Кронштатски и многи други лечили су, пре свега, душу, а затим и тело. Јер душа је вечна и далеко вреднија од привременог и пролазног тела. Код људи које су они исцелили мењао се сам живот, јачала им је вера, душа се чистила од страсти. Ако погледамо исцелења која су се вршила силом Божијом видећемо да свети нису деловали биопољем, нису претакали своју енергију из неког другог у себе, већ Духом Светим. Често су, пре свега, уклањали моралне узроке болести, ако су такви постојали. У Еванђељу по Матеју (Мт. 9,26) у случају исцељења одузетог који је срео Господа нашег Исуса Христа, видимо да му је пре свега било речено: опраштају ти се твоји греси, па тек онда устани и ходи. Такође из Еванђеља видимо да су се многи људи који су се с вером и покајањем дотицали одеће Христове, исцељивали (Лк. 8,44). У књизи Дела апостолских читамо да је Бог необична чудеса чинио рукама Павловим, тако да су и њихове убрушчиће и кецеље надносили над болеснике и они се исцељиваху од болести, и зли духови излажаху из њих (Д. ап. 19,11-12). То јест, Господ је, прослављајући своје угоднике, чак преко њихове одеће чинио чудеса. Ту се такође може навести мноштво случајева исцељења болесника, које се дешавало крај моштију или чак одежди светих. Испричаћу само један случај из своје праксе. На руку парализоване болеснице В., после молебана који сам одслужио, била је навучена рукавица која је припадала светом Јовану Кронштатском и одмах после тога болесница је почела да миче прстима парализоване руке и ускоро је могла да хода. Лекари који су је лечили били су запрепашћени таквим брзим исцељењем.
Већину пак исцељења свети су вршили непосредно молитвом, то јест, када је Господ молитвом светога, Духом Светим вршио исцељење. У Кијево-Печерском патерику читамо о преподобном Агапиту који је исцељивао све болеснике својом молитвом и никада ни од кога није ништа узимао за исцељење, јер, по његовим речима, није исцељивао својом силом, већ силом Христовом. Враћајући се у наше време, навешћемо име светог Јована Кронштатског. Постоји много књига у којима има хиљаде забележених случајева исцељења, понекад чак и на знатној удаљености, до којих је долазило молитвама овог великог светитеља.
Сада размотримо зашто се људима допуштају болести и невоље и какав однос према болестима треба да има хришћанин.
Најпре дајмо реч Светим Оцима. Ево шта се каже у беседи светог Јована Златоуста „О онима који се лече од болести враџбинама": „Када допаднеш тешке болести, многи ће те наговарати да идеш маговима или врачарима, а ти, уздајући се у Бога, трпи, знајући да ти та мучења доносе венац и избављају те од будућих мука ако будеш подносио болест, захваљујући Богу. Ако смо хришћани, покоримо се Христу и не идимо непријатељима Божијим - врачарима, чаробњацима (то јест екстрасенсима) јер они су непријатељи Божији. Боље нам је да умремо него непријатељима Божијим да идемо. Каква је корист тело исцелити, а душу погубити, какав је добитак ако се овде прими мала утеха, а тамо да будемо послани с демонима у муку и у огањ вечни. Ево шта је речено у Библији: Разболе се цар Охозија и, не пренебрегавши помоћ Божију, посла да му доведу врачеве. Бог га казни болешћу, да се опомене својих грехова. А он, заборављајући Бога, посла идолу Ваалу и његовим жрецима да их пита хоће ли остати жив. О, великог ли зла, неразумног ли безакоња! Бога је оставио, а врачевима шаље да за живот пита. Срете пророк Илија слуге Охозијине и рече им: идите и реците цару своме, зато што остави Бога и закон Његов и посла демонима да за живот пита овако му вели Господ: неће се дићи с постеље, него ће умрети пре времена зато што је оставио Бога и демонске слуге за живот пита! Тако, браћо, превремена смрт стиже оне који иду врачарима (то јест, екстрасенсима).
Свети апостоли су проклели врачање, Свети Оци на Саборима такође су одбацили и на дуго времена одлучили оне који иду врачарима и наложили су им тешке епитимије да би се очистили од греха. Бежите, љубљена браћо моја, од проклетог врачања, да пре времена умревши, не примите вечну муку.
Али кажеш да те веома мучи тешка болест. Али ти још ниси претрпео такве болести као блажени Јов; он је изгубио стада и волове и свега имања се лишио, па чак и након губитка све деце није хулио на Бога, него је рекао овај трпељивац: Господ даде, Господ и узе. И у болести страшној је лежао седам година и није покушавао да се лечи врачањем, већ је говорио: Боље мије да умрем, него да похулим на Бога. Такође је и узети тридесет осам година у немоћи лежао, није позивао врачаре и није маговима ишао, већ је очекивао од Бога помоћ. Исто тако је и Лазар гладан и болестан, све године своје болести крај капије богаташеве куће лежао, понижен и осрамоћен, и тако је и умро, а лекаре није тражио. Они су такве велике болести трпели, а ми тек што се разболимо одмах лекаре и врачаре у свој дом доводимо. О, браћо, као што се злато огњем испитује, тако се и човек болешћу од греха очишћује. Сетимо се, браћо, апостола и пророка, и мученика, који велика страдања претрпеше. Ко подноси страдања и велике болести у овом веку, велику награду прима у Царству небеском.
Замисли се, човече, о томе, да те од болести неће избавити врачари, него ћеш, ако им се обећаш, само починити велики и тежак грех. Ако, остављајући Бога, одлазиш демонима, какву милост очекујеш од Њега, и како ћеш Га у молитви дозвати? Зашто душу своју погубљујеш, и шта ћеш Богу одговорити када због болести, напустиш Бога и идеш врачарима? Како ћеш у цркви стајати, како Свето Причешће примити, како поуке слушати? О, човече, ако благодарно трпиш болест или неко друго страдање, с мученицима ћеш бити овенчан у дан онај, јер су они муке претрпели, а ти болести и невоље благодарно трпиш".
Дакле, из свега досад реченог можемо извући следеће закључке. Господ допушта људима болести и невоље:
Прво - за грехове, ради њиховог искупљења, ради промене порочног начина живота, увиђања те порочности и схватања да је земаљски живот кратки тренутак иза којег стоји вечност. А каква ће она бити за тебе, зависи од твог живота;
Друго - често за грехе родитеља болују деца (да би јад због деце разорио њихов безумни живот, приморао их да се замисле и промене). У тим случајевима, ма колико се то сурово чинило савременом секуларизованом човеку (то јест, човеку равнодушном према религији), васпитаном у духу хуманизма (духу који обоготворава тело и ставља његове потребе и жеље изнад свега другог), истинито звуче речи: болест је таквим људима неопходна ради спасења! Јер Господ се, пре свега, брине о спасењу грешне човекове душе и ради тога човек мора да постане ново биће, онакво каквим га је Бог замислио, ради чега треба да се промени, да се очисти од страсти и порока. Бог и Христове заповести морају да буду темељ живота, а не привремено и пролазно здравље, благостање, изобиље хране и одеће. Све је то оно исто златно теле за које су тако често мењали древни Јудејци свог предвечног Бога Којега савремени хришћани продају за исто оно златно теле;
Треће - често ради нашег смирења и да би нас спречио да чинимо зла и погубна дела. Постоји једна оваква прича о Господу: једном је Господ Исус Христос ишао путем и ученици угледаше човека који је био без ногу од рођења како проси милостињу крај пута и упиташе Га: „Због чега он нема ноге?" Христос одговори: „Када би их имао огњем и мачем би прегазио читаву земљу";
Четврто - често ради тога да би нас мањом непријатношћу избавио од веће ()ер, ако бисмо ми у датој ситуацији остали здрави и деловали као и обично, нама би се могла десити нека велика несрећа, а овако, избацујући нас болешћу из свакодневног колосека живота, Господ нас чува од њега.)
Дакле, хришћански однос према болестима се састоји: 1) у смиреном прихватању воље Божије; 2) у увиђању своје грешности и грехова због којих је болест допуштена; 3) у покајању и промени начина живота. Молитва, пост, милостиња и друге врлине умилостивљују Господа и Он нам шаље исцељења од болести. Ако пак и идемо лекарима, молимо благослов Божији за лечење и поверавамо им да нам лече тело, а не душу. Душу, осим Бога, не поверавамо никоме.
Ево шта о томе пише свети Игњатије Брјанчанинов: „Телесно умовање сматра болест и невољом, а исцељење од њих, особито чудесно, највећим благостањем, мало се старајући о томе је ли оздрављење повезано с коришћу за душу или с њеном штетом... Добивши чудесним путем исцељење од болести, многи нису обратили при томе пажњу на милост Божију и на своју обавезу да буду због тога захвални, већ су почели да воде грешан живот, дар Божији су употребили на своју штету, отуђили се од Бога и изгубили спасење. Из тог разлога се чудесна исцељења ретко дешавају, иако их телесно мудровање веома поштује и јако жели. Иштете и не примате, јер погрешно иштете, да на уживања ваша трошите (Јк. 4,3). Духовни разум поучава да се болести и друге невоље које Бог шаље човеку, шаљу по нарочитом Божијем милосрђу, као горки исцељујући лекови болестима, јер оне доприносе нашем спасењу и вечном благостању много истинитије него чудесна исцељења".
Осим тога, многе болести, како већ рекосмо у првом поглављу, настају као резултат деловања нечистих духова. При томе, резултати тих демонских напада бивају врло слични природној болести. Тако је из јеванђељске приче познато да је згрчена жена била мучена духом немоћи (Лк. 13, п-16). Она није била бесомучна, али њена болест је потицала од нечистог духа. У таквом случају свака лекарска вештина постаје немоћна.
Стога Василије Велики и каже: „Као што не треба сасвим избегавати лекарску вештину, тако не треба ни једино на њу полагати сву наду". Јер такве се болести исцељују само силом Божијом, путем изгнања духа злобе.
Одговарајући на питање, може ли хришћанин да се лечи код екстрасенса, чију смо природу моћи одредили као демонску, навешћемо цитат из Номоканона: „... Ко одлази врачарима и сам врача или се бави астрологијом, или гата код Циганки и доводи врачеве у свој дом ради исцељивања болесника, или томе слично, да се пет година не причешћује по 24 правилу Анкирског сабора. 61. правило Трулског сабора такве одлучује од причешћа на шест година, а свештенике рашчињује". Такође се одлучују на шест година они који „слушају оне који имају пророчког духа, који од демона научени предсказују будућност, који због главобоље и других болести позивају бабе које призивају ђаволе ради помоћи и оздрављења".
Речено је крајње јасно. Преостаје само да додамо да хришћанин који се лечи код екстрасенса или покушава од њега да сазна будућност, издаје Христа. Јер због сумњивог исцељења, те нездраве радозналости у односу на будућност, ступа у контакт с нечистом силом.