Поучне приче о гатању

 

Поучне приче о гатању

 

Ђаволска лукавства су толико многобројна и разноврсна, да их обичан човек тешко може разазнати. Чак и многи искусни старци и подвижници били су заведени непријатељским лукавством и падали у тешке грехе. Због тога је апостол Павле у својој Посланици Коринћанима, упозоравајући их на лажне учитеље, рекао да понекад и сам сатана прима на себе изглед Анђела светлости, те према томе није никакво чудо што се и његове слуге претварају као да су слуге праведности (2. Кор. 11, 14-15). О каквим јављањима сатане у лику Анђела светлости и о каквим његовим слугама говори апостол? Наравно, обичном човеку је то тешко схватити, а још је теже заштитити се од ђаволских прелести.

Сатана може на себе узети лик Анђела светлости и позвати човека на добра дела са на-мером да га искуша и гурне у највећи грех. Људи у које се уселио зли дух слуге су духа злобе и извршиоци сатанине воље. По савету злога духа они ради намамљивања обичних људи могу узети на себе побожни изглед, као да су слуге праведности. Таквих је у народу много и тешко их је препознати.

Све ће бити јасније ако узмемо пример из житија преподобног Никите, затворника Печерског. То је било у Кијево-Печерском манастиру, за време игумана Никона. Један монах, по имену Никита, молио је од игумана благослов да се подвизава одвојено од других, у такозваном „затвору". Игуман му није дао благослов, говорећи да је он још млад и не треба да седи затворен, него треба са свом осталом братијом да ради и доноси корист, јер за спасење душе није корисно товарити на себе подвиг који превазилази наше могућности, јер се можемо погордити и упасти у тежак грех. „Служећи са братијом - говорио је игуман - за своје послушање ћеш добити награду од Оца Небеског". Међутим, Никита није послушао игумана, него је учинио што је хтео: изабрао је затворнички подвиг. Не излазећи из свог „затвора" почео је живети сам и молити се, али после извесног времена није избегао ђаволску замку. Због његове уображености, по допуштењу Божијем, јавио му се ђаво доносећи са собом мирис светиње. Никита је зачуо његов глас, и то глас који као да се молио заједно са њим, али га није, видео. Он паде у прелест због овог виђења и помисли:

„Кад ово не би био Анђео, не би се молио заједно са мном" и поче га молити да му се јави у видљивом облику. Тада зачу глас који говори: „Нећу ти се јавити, јер си ти још млад, да се не би погордио и пао". Затворник му са сузама рече: „Нећу се погордити. Игуман ме је научио да не слушам ђаволске прелести. Сваку ћу твоју заповест испуњавати". Тада змија која трује душу, тј. ђаво, овладавши монахом, рече: „Не-могуће је човеку док је још у телу видети мене. Сада ћу послати свога анђела да он буде са тобом, а ти испуњавај његову вољу". И зли дух одмах стаде пред њега у лику анђела, а Никита, угледавши га, паде и поклони му се као правом Анђелу. Демон му рече: „Одсада се ти више немој молити. Читај књиге и тако ћеш разговарати са Богом. Онима који ти буду долазили говорићеш поуке, а ја ћу се непрестано молити Творцу за твоје спасење". Затворник поверова демону и паде у још већу прелест, престаде да се моли и поче усрдно читати, и то само старозаветне књиге. Уз демонску помоћ научио је напамет цео Стари Завет и све јудејске књиге, а Јеванђеље и апостолске књиге никада није читао, није хтео ни да чује за њих, а ни другима није дао да говоре штогод из Новог Завета. Демон му се приказивао као да се непрестано моли за њега, а овај се радовао, мислећи да се то за њега моли Анђео Божији. Разговарајући са онима који су му долазили ради душевне користи, он поче чак и пророковати. Његова слава је расла, јер су се његове речи обистињивале. Једном он посла поруку кнезу Изјаславу да је тога дана убијен кнез Глеб Свјатославич у Заволону и да што пре пошаље свога сина Свјатополка на престо у Новгород. Као што је рекао, тако се и испунило. Неколико дана касније стиже вест о убиству кнеза Глеба. После овога прошири се глас о затворнику Никити да је прозорљив и почеше га слушати кнезови и бољари. Демону је будућност непозната и не може је предсказивати, али је он зато учио зле људе да убијају, краду и врше остале злочине, а о свему сличном обавештавао је затворника, а овај причао онима који су му долазили.

Сви преподобни оци Печерски знали су да је Никита у демонској прелести, јер није читао благодатне књиге Светог Јеванђеља и учења Господа нашег Исуса Христа, Дела и Посланице апостолске. Они дођоше код њега и усрдно се почеше молити, и својим молитвама одагнаше од њега демона, тако да му се више није јављао. А када Никиту изведоше из затвора и замолише га да им каже нешто из Старог Завета, он је под заклетвом тврдио да никада није читао књиге, иако их је пре тога знао напамет. Једва га некако научише да чита. Када је молитвама преподобних Никита дошао себи, горко је заплакао и дуго затим исповедао своје грехе. После тога је живео у уздржању, послушно, смирено и у свим добрим делима је напредовао. Човекољубиви Господ, видећи његово покајање, због ранијих његових добрих дела опрости му грехе. Касније он постаде епископ Новгородски и због живота пуног врлина Бог га прослави чудесима. Четристо и педесет година после његове смрти, пронађоше му мошти, од којих по његовим молитвама до дана данашњег многи добијају исцељење.

Ова прича објашњава речи апостола Павла о томе како сам сатана ради завођења људи узима на себе лик светлог Анђела и обмањује оне који су још неискусни у духовном животу. Путеви Господњи су неистраживи и нико не може знати скривена дела Божија без Његове воље. Чак ни Анђели небески без Његове воље не могу предсказивати будућност.

Ево и другог поучног примера, из житија Пајсија Великог. У време када се Свети Пајсије подвизавао са једним учеником далеко од манастира, у пустињи, дођоше му два монаха и стадоше га усрдно молити да им да благослов за отшелнички живот. Преподобни, слушајући њихову молбу и видећи да су способни за усамљенички живот, даде им благослов за подвиг. Монаси нађоше згодно место и настанише се у пустињи. Али ђаво им поче завидети и одлучи да погуби њихове душе на следећи начин. Једном отшелнику су биле украдене неке ствари. Жалећи због тога он поче тражити лопова, а када га не нађе, оде код једнога старца, који је важио за прозорљивца, у нади да ће му он рећи ко је лопов. Али пошто старчев дар прозорљивости није био од Бога, него од ђавола, тај „прозорљивац" по ђаволском савету оклевета ону двојицу монаха, ученике преподобног Пајсија. Добивши такав одговор, монах се упути у манастир коме су припадала два поменута подвижника и исприча им шта се догодило, тражећи заступништво против тих монаха-отшелника. Игуман и старци му повероваше и заповедише да се ухвате оклеветани монаси и доведу у манастир. Пошто их истукоше, стрпаше их у тамницу а после суђења им одузеше монашки чин и бацише на муке због украдених ствари. За све ово уз Божију помоћ сазнаде преподобни Пајсије. Жалећи због ове двојице монаха, јер без кривице пострадаше, и желећи да изобличи лаж, он привремено остави свој усамљенички живот и упути се у манастир. Када монаси сазнаше за долазак великог подвижника у манастир, изађоше да га поздраве и узму од њега благослов. Заједно са осталима дође и монах -„прозорљивац". Када се сви поздравише са преподобним Пајсијем и узеше од њега благослов, он упита: „Због чега сте прогнали два млада подвижника?" Сви су ћутали, само се неки осмелише и рекоше да су она двојица лопови и да су зато удаљени из манастира.

Тада Пајсије упита: „Ко вам каза да су они лопови?" Монаси показаше старца-„прозорљивца".

Пајсије се окрете према њему и упита: „Је ли истина да си ти то рекао?"

„Оно што сам ја рекао истина је, јер ми је то Сам Бог открио" - одговори старац.

„Када би теби дар прозорљивости био дат од Бога, а не од ђавола, не би се видео ђаво у твојим устима" - рече Пајсије.

Сви се ужаснуше, чувши такве речи, јер су знали да преподобни никада не говори лажи, и сви почеше прекоревати „прозорљивца" због његове лажи и примораше га да моли преподобног Пајсија за опроштај.

Старац се постиде због своје обмане и замоли Пајсија да му опрости и да се помоли за њега. Када се Свети Пајсије помоли, тада свима беше видљиво како из уста старца-„прозорљивца“ изађе нечисти дух и претворивши се у дивљег ве пра, са јарошћу се устреми на преподобног Пајсија, желећи да га растргне. Али, Пајсије Велики му силом молитве забрани да то учини и прогна га у амбис. Старац кога је због његовог неискуства завео нечисти дух после тога се покајао за своје грехе и молио Светог Пајсија за опроштај.

Када су Светог апостола Јована Богослова довели на острво Патмос, на место његовог прогонства, и предали игемону, тј. управитељу острва, тада је Мирон, игемонов таст, примио у своју кућу и Јована Богослова и његовог ученика Прохора. Старији Миронов син, по имену Аполонид, имао је у себи погађачког духа који је причао оно што је било скривено од људи, па су Аполонида због тога сви сматрали пророком. Чим је Свети апостол Јован ушао у Миронову кућу, Аполонид се одмах сакри, а затим побеже у други град, плашећи се да Јован не изагна из њега погађачког духа. У Мироновој кући се почеше жалостити због Аполонидовог нестанка, али ускоро Аполонид посла Мирону писмо у коме га обавештаваше да је Јован чаробњак и да га је својим чарима отерао из куће, те да се он не може вратити докле год Јован не буде погубљен. Мирон, прочитавши писмо, пожури своме зету, игемону, и саопшти му садржај писма. Игемон нареди да се Јован ухвати и баци зверима да га растргну. Јован замоли игемона да се мало стрпи док он пошаље свога ученика Аполониду, обећавајући да ће га вратити кући. Игемон му дозволи да пошаље ученика, а самог Јована окова у ланце и баци у тамницу. Прохор пође Аполониду и понесе му Јованово писмо у коме је било написано следеће: „Ја, Јован, апостол Исуса Христа, Сина Божијег, погађачком духу који живи у Аполониду, заповедам именом Оца и Сина и Светога Духа да изађе из створења Божијег и никада више да не улази у њега, и да чак не буде на овоме острву, него да буде у безводним местима, а не у људима".

Када Прохор дође са писмом Аполониду, одмах демон изађе из њега. Аполонид дође себи као да се пробудио из сна, и крену назад заједно са Прохором. Вративши се у град он није одмах отишао кући, него најпре пожури у тамницу и паде пред Јованове ноге, захваљујући му што га је ослободио од нечистог духа.

Сазнавши за Аполонидов повратак, око њега се одмах окупише радосни родитељи, браћа и рођаци, а апостол Јован Богослов би пуштен из тамнице.

Аполонид је овако причао о себи: „Пре много година, када сам спавао чврстим сном, неки човек стаде са леве стране моје постеље и пробуди ме. Био је црн, црњи од угља, а очи су му блистале као две упаљене свеће, и ја задрхтах од страха. Он ми рече: „Отвори уста своја". Ја их отворих, а он уђе у мене и утроба моја се испуни. Од тада он поче мени откривати добро и зло, и све што се догађало у људима. Када апостол Христов Јован уђе у нашу кућу, тада нечисти дух који сеђаше у мени рече: „Аполониде, да не би умро, бежи одавде, овај човек је чаробњак и хоће да те убије". Тако ја побегох у други град. Кад сам помишљао да се вратим, нечисти дух ми је говорио: „Ако Јован не умре, ти не можеш живети у својој кући". Али чим сам угледао Прохора како долази, нечисти дух истог тренутка изађе из мене као што је и ушао. Осетих да ми је лакше и више не беше у мени оне тежине, мој разум се просветли и у души осетих радост". Чувши ово, сви се поклонише Светом апостолу Јовану Богослову. Свети апостол их поче учити, а они повероваше у Христа, те их он крсти.

У граду Филипима, када је Свети апостол Павле са својим сапутницима, апостолима Силом, Луком и Тимотејем ишао на молитву, срете их једна робиња која имаше дух погађачки и гатајући доношаше велики добитак својим господарима. Она пође за Павлом и другим Апостолима она викаше: „Ови су људи слуге Бога Вишњега, који нам јављају пут спасења". И тако је чинила много дана, док се Павлу не досади, те се он окрену и рече нечистом погађачком духу: „Заповедам ти Именом Господа Исуса Христа, изиђи из ње!" И дух изађе истог часа, а она престаде прорицати, тј. откривати скривена дела људска (Дап. 16, 16-18).

Из наведених прича се види да људи, про-свећени Духом Светим, у којима обилно пребива благодат Божија, не само да могу сами себе одбранити од нечистог духа, него имају и власт да заповедају нечистим духовима. Силом благо-дати Божије, именом Господа Бога Исуса Христа они могу изгонити демонске утваре из других људи.

Тако су преподобни Оци Печерски својим молитвама изагнали из затворника Никите нечистог духа који му се јављао у облику светлог Анђела и тако заводио и њега и оне који су му долазили. Преподобни Пајсије је силом благодати Божије изагнао из старца погађачког духа, а Свети апостол Јован Богослов писмом, у коме је написао име Пресвете Тројице, изагнао демона из незнабошца Аполонида. А пре тога су незнабошци веровали Аполониду као пророку, јер је он по наговору нечистог духа откривао скривена људска дела. Најзад; Свети апостол Павле изагнао је демонског погађачког духа из робиње која је по ђаволском наговору исто тако откривала скривена људска дела. У животу Светих може се наћи још много таквих примера, али за поуку је довољно и ових неколико.

Сада ћемо нешто рећи о савременим погађачима којих има у народу и којима народ верује због свога неискуства. А они као кукољ у пшеници сеју мржњу међу ближњима и наводе их да наруше најважнију заповест Божију: љуби Бога и ближњег свог као самога себе. Оваквих погађача, или како их још називају, врачара, има скоро у сваком селу. Обични људи у несрећи или некаквом губитку често одлазе код њих. Управо у таквим врачарама обитавају зли дуси и преко њих се међу Хришћане сеје свако непријатељство и мржња. Врачаре углавном говоре људима који им се обраћају да им је неко бацио чини, да их је проклео или уврачао и зато немају среће, зато су болесни, умиру или су им умрла деца или помрла стока, зато им се дешавају несреће... Често оне говоре да су то учинили неки конкретни људи, њихови суседи по имену и презимену. Затим им саветују да иду и да се моле и да приносе жртве одређеним злим духовима.

Ни православне људе врачаре не отпуштају тек тако, него им говоре да у тој и тој цркви или капели запале свећу, а ако се неко у кући разболи, то је зато што нису у тим црквама или капелама запалили свећу у одређено време у години. Врачаре их тако навикавају да верују како их у случају неиспуњавања постављеног задатка, тј. жртвовања свеће, кажњава управо та црква или капела и шаље им болест као зао дух.

Ове врачаре се најчешће срећу у провинцијама. Оне врачају или гледају у карте, новац или воду, и уопште на разне начине уз помоћ непријатеља људског рода, тј. ђавола, заводе људе, а понекад могу и да им открију скривена људска дела из прошлости, и тиме у људима који од њих траже помоћ изазивају распре, свађе, непријатељство, мржњу и свакојаке нереде. Ђаво ради завођења људи открива врачарама само она њихова дела преко којих може посејати мржњу и нарушити мир у породици. Такође врачаре уз тајну помоћ ђавола клевећу многе невине људе и тако постају извршиоци ђаволских жеља, као што је Господ рекао: Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините. Он бијаше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он (ђаво) лажа и отац лажи ()ћ. 8, 44).

Тако су и врачаре, по Спаситељевим речима, деца ђаволова и он обитава у њима. Када врачају или гатају, све то чине уз помоћ непријатеља рода људског, злог погађачког духа. Невидљиви непријатељ, зли дух који обитава у врачарама, делује преко њих на видљив начин, али тако да они сами то не осећају, обмањује наивне људе и одвлачи их од љубави Божије, гуши у њима веру у Бога и наду у Њега, у јединог истинског помоћника. Затим по злом ђаволском наговору онима који им дођу врачаре клевећу њихове добре суседе и причају како су ти суседи то и то украли од њих, како су им нанели неку штету, упропастили нешто, како су им нешто уврачали и изазвали разне болести итд. и тако их наводе да крше најважнију заповест о љубави према.Богу и ближњима. Ђаво се само брине о томе да ми будемо у свађи, непријатељству и мржњи са ближњима, да псујемо, проклињемо и кињимо једни друге, да у породици нема мира и слоге, да деца устају против родитеља својих и родитељи против деце, да брат буде против брата, муж против жене, жена против мужа, и да их тако путем свађе наведу на разне грехе, чак и на самоубиство. Тада се ђаво радује и весели гледајући како испуњавамо његове жеље и вршимо вољу његову. То је њему угодно. Чему се он то радује, зашто преко погађача открива зла и добра скривена људска дела? Само да би изазвао непријатељство међу људима, да би по пшеници посејао кукољ, да би слуге Божије лишио наследства вечног блаженства, Царства Небеског, и да би они тако заслужили вечну казну у аду.

Православна браћо! Ми, Хришћани, никада не треба да врачамо, чак ни у шали, било да је у питању гледање у шољу или какав други начин. То је демонски посао. Ако неко буде гатао или врачао у шали, кроз то врачање непријатељ може неприметно деловати на њега, завести га и полако му створити навику да гата и врача, од чега се у њега може уселити нечисти дух, а такав човек постаје прави врачар, лажни пророк, оруђе демонско, и на крају ђаво може непосредно деловати кроз њега. Врачање је, како каже Свето Писмо, велики грех, гадост пред Богом. Ако врачар и врачара не престану да врачају и гатају и ако се не покају због тога, за њих нема спасења. Такође нема спасења ни онима који верују врачарама и одлазе код њих, уколико се не покају. Сви ће они пропасти као што су пропали Саул и његови синови, као што је речено: И тако погибе Саул за безакоње своје, које учини Господу што не слуша ријечи Господње и што тражи да пита дух врачарски, а не пита Господа; зато га (Господ) уби (1. Днев., 10,13-14).

Родитељи, мужеви и рођаци! Ви треба да задржите децу, жене и своје ближње да не иду код врачара. И ви, очеви и мајке, мужеви и рођаци, можете пропасти због грехова својих укућана и рођака, као што је погинуо Саулов син Јонатан, јер је могао одвратити свога оца од врачаре, а није то учинио. Зато су Филистимљани њега првог убили.

Свакоме ко се брине за своје спасење може се и треба рећи: Не треба ти оно што је сакривено (Књига премудрости Исуса сина Сирахова).

Не тражи да знаш оно што је сакривено и не тражи да знаш будућност. За спасење је потребно веровати, испуњавати заповести и чистити срце, а не бити знатижељан. Веома је опасна и сама жеља да се сазна оно што је од нас сакривено, а још је опасније када се та жеља спроводи у дело.

Браћо Хришћани! Бојте се Бога, не гатајте и не врачајте, не гледајте у шољу ни у гостима ни код куће. Не одлазите врачарама, то је велики смртни грех, то је гадост пред Богом.

Чак и у народу је познато да врачаре не умиру са покајањем, јер су недостојне, него им смрт наиђе изненада. Често умиру у несрећним случајевима или врше самоубиство. По речима апостола Павла, њихов свршетак ће бити по дјелима њиховим (2 Кор. 11,15).

Просвећени Светим Духом и истински прозорљиви људи, богомудри Свети Оци, никада нису другима откривали скривена и зла људска дела. А ако су по вољи Божијој некада и откривали оно што неко чини у тајности, ипак нису то разглашавали, па макар се радило о лопову или убици. Господ Бог нам није дао заповест да откривамо туђе грехе и да осуђујемо људе, него нам је дао заповест да љубимо Бога и ближњега свог. Због тога су се преподобни оци, просвећени Духом Светим, са љубављу односи-ли и према добрима и према злима и прикривајући њихове рђаве поступке упућивали су их на покајање. У таквим људима обитава Дух Свети и они су живи храмови Пресвете Тројице.

 

Веровање у „судбину“

 

У твојој су руци (Господе) дани моји

(Пс. 30,16)

 

Тежак је грех веровање у слепу судбину уместо вере у Живога Бога. Тога не би требало да буде међу Хришћанима који знају за свеблаги и премудри Промисао Божији.

По учењу Православне Цркве, човекову судбину у овом привременом и у будућем вечном животу Господ не одређује као нешто безусловно и унапред дато, него му припрема вечни живот у зависности од тога како ће човек про-живети свој земаљски живот. Па ипак, упркос учењу Цркве у народу је распрострањено накарадно схватање о судбини или усуду. Многи верују да су судбином унапред и безусловно предодређене све околности живота свакога човека, па чак и сви његови поступци и радње. А ако је тако, онда се све то дешава независно од самог човека и његове воље, па према томе колико год да се неко труди, не може изменити ништа у својој судбини. То веровање одразило се и у изрекама: „од судбине се не може побећи", „на челу му је написано" итд. Ова празноверица је веома присутна у народу, али и код образованих људи, од којих се често могу чути изрази: „судбоносна одлука", „судбоносни корак или поступак у животу". Судбина се схвата као сила која ћудљиво управља над свима, која је без икаквог разлога према једнима милостива, а према другима немилосрдна, и чија власт се не руководи принципима праведности, мудрости и благости. Такво схватање судбине има пагански карактер и преузето је од пагана. Грци и Римљани су као пагански народи веровали да је судбина неко посебно божанство које има власт и над људима и над другим божанствима. Код муслимана је веровање у судбину дошло до апсурда. Мухамедов Алах сам изазива добра и зла дела у људима, сам баца у заблуду кога хоће и сам управља према добру кога хоће. Све зависи од њега, а људи су само несрећна оруђа у његов-им рукама. Јасно је да ако човек нема слободу да управља собом и ако чини само оно што му је предодређено, онда он и није виновник зла и греха, виновник је Алах. Коран учи да алах сам шаље зле духе онима који у њега не верују како би их подстицао на зло. Мухамедов Алах је деспот коме је основни принцип - његов сопствени ћеф.

На жалост, оваква изопачена схватања о судбини сујеверни Хришћани су пренели на јединог истинитог Бога, тако да неки од њих оправдавају тешке грехе позивајући се на вољу Божију. Неко се, рецимо, одао пићу и стално је мртав пијан, а на савете и уразумљивања добронамерних људи он одговара: „Ти мислиш да ја волим што овако пијем? Па ја и сам видим да сам пропао, али шта ћу, таква ми је судбина. Казнио ме Бог и дао ми ову проклету страст према пићу. Тешко ми је и мучим се много, али шта да се ради".

Шта може бити нечасније од оваквог сујеверног мишљења о Богу као неумољивој судбини и слепој сили која влада светом? Тачно је да без Бога ни длака са главе не може пасти. Свако од нас зависи од воље Божије: Господ убија и оживљује, спушта у гроб и извлачи, Господ сиромаши, и богати; понижава и узвисује (Прва књ. Самуилова, 2, 5-6). Од Господа се исправљају кораци човјечији (Приче Соломонове, 20, 24). Али, у свим тим случајевима Господ делује у складу са Својом премудрошћу, благошћу и правдом. Он примењује Своју власт не нарушавајући човекову слободу и не одузимајући му његову вољу. Слобода воље је такав дар Божији, који Господ не одузима чак ни од злочинаца. Не одузимајући човеку његову вољу Господ му даје да бира између живота и смрти, између благослова и проклетства (Књига премудрости Исуса сина Сирахова, 15,14-16; Пета књ. Мојсијева 30,19), а даље све зависи од човекове воље шта ће изабрати. Господ удешава нашу судбину у складу са оним што човек изабере и што заслужи. Ако хоћете слушати, добра земаљска јешћете. Ако ли нећете, него будете непокорни, мач ће вас појести (Књига пророка Исаије 1, 19-20). Дакле, виновник несрећа којима Господ прети непокорнима није Он Сам, него људи који бирају те несреће. Господ свима жели добро, свима жели да се спасу и није Он крив ако људи упркос Његовим саветима, уразумљивањима, претњама и обећањима иду путем који води у пропаст.

Додуше, тај однос између људских дела и награде, односно казне, за њих није увек очигледан. Често видимо да побожни и поштени људи живе у немаштини, трпе увреде и неправде, немају успеха у својим пословима и подухватима, а безбожници и безаконици живе у благостању и у свему имају успеха. Ако је Бог праведан, зашто онда допушта тако нешто? Зар у том случају он не поступа исто као слепа судбина, која не разликује достојне од недостојних? Наравно, у овом земаљском животу много тога остаје за нас нејасно у односу између Бога и људи и у удешавању њихове судбине. Али оно што је нејасно сада, разјасниће нам се када пређемо из овога у онај свет. Сада ми видимо дела Божија као кроз мутно огледало, а када станемо пред Бога лицем у лице, тада ће нам све постати кристално јасно (1. Кор. 13, 12). У сваком случају, несумњиво је да је срећа безбожних људи несигурна, да њихови успеси у свакодневним пословима нису дугог века и да их Господ неће оставити без казне, него ће им узвратити по делима њиховим, ако не у овом, онда у будућем животу. Исто тако и побожни људи, ако не у овом, онда у будућем животу, наследиће утолико већу награду, уколико са већим смирењем и већом преданошћу вољи Божијој буду подносили нелагодности овога живота које им Господ шаље ради утврђивања њихове вере и љубави према Њему.

Гнусне злоупотребе људске слободе, које Господ трпи, не треба да поколебају нашу веру у праведан суд и премудрост Божију још и због тога што Господ допушта такве злоупотребе да се прослави име Његово, јер Он из самог зла извлачи добро. Зли људи сами не знају да су они оруђе Божијег промишљања о људима. На пример, како су гнусно поступила са Јосифом његова браћа! Дали су га у ропство Египћанима и учинили су зло, али се Јосиф у Египту прославио и постао добротвор не само Египта, него и суседних земаља, снабдевајући их хлебом за време седмогодишње глади. Због тога је рекао својој браћи: Ви сте мислили зло по мене, али је Бог мислио добро (Прва књ. Мојсијева 50, 20). Какво су ужасно злодело извршили Јудејци када су довели Христа до страдања на Крсту и смрти! Они су мислили да ће мисија Христова пропасти, али су се веома преварили. Испоставља се да су они несвесно били оруђе у мисији искупљења људског рода Спаситељевом смрћу на Крсту. Из тог угла треба гледати и на Јуду издајника. Христос је за њега рекао: Тешко ономе човјеку који изда Сина Човјечијег; боље би му било да се није родио тај човјек (Мт. 26, 24). Али Јуда је само допринео да се убрза дело искупљења људи. Он је учинио зло које је Господ окренуо на добро.

Фаталисти оптужују Бога да Он, тобоже, наводи људе на грех, као Мухамедов Алах. То је богохулна оптужба, јер Бог мрзи грех и употребљава сва расположива средства да му се супротстави. Додуше, каже се за Бога да је Он отврднуо срце фараоново, али то не значи да је Сам Бог улио злобу и тврдокорност у фараоново срце, него је Божији захтев да се отпусте Јевреји само подстакао фараонову злобу и тврдокорност срца. Богопримац Симеон је за Господа Исуса Христа рекао: Овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу(Лк. 2,34), али то опет не значи да ће Христос бити непосредни виновник пада и пропасти Израиљаца, него да они неће поверовати Његовом учењу и зато ће пропасти.

По сујеверном паганском схватању судбина је неумољива. То се, међутим, никако не може рећи за Бога Промислитеља. Њега је могуће умолити, као што показују многи примери Његовог снисхођења према онима који Му се обраћају молећи за помиловање. Пророк Исаија је по заповести Божијој обавестио цара Језекију да се одмах спреми за умирање и да напише завештање. Језекија заплака и поче молити Господа да га поштеди. Господ услиши његову молитву и пророк Исаија, који је управо кренуо назад, још није ни стигао до царске капије, а већ је добио нову заповест од Бога да објави Језекији како Господ укида своју пресуду и даје му још петнаест година живота. Зар би се то могло догодити када би одлуке Божије личиле на неумољиву судбину?

Иначе, нема ничег сличног између Бога и такозване судбине. У Господњим рукама је цео наш живот и Господ је увек спреман да нам испуни дане радошћу, али од нас и од наше воље зависи хоћемо ли заслужити Божији благослов. Амин.

 

О греху бављења магијом и веровања у магију

 

У грехове против прве заповести убраја се магија. Људи, оставивши веру у силу Божију, верују тајним и злим силама, злим духовима, и труде се да делују помоћу њих. За грех магије је крив онај ко верује да обичне појаве имају неку тајну силу, као и онај ко сам покушава да делу-је помоћу тих сила.

И магија је наслеђена од наших предака. Док су још били незнабошци, они су веровали у разноразне силе природе. Све што их је окруживало: дрвеће, камење, потоци, мочваре, језера, животиње, све је то у њиховој уобразиљи било као живо и имало душу. Они су веровали да им те појаве доносе срећу или несрећу, па немајући јасне представе о Богу као Творцу и Владару читавога света, они су у тим појавама видели богове, од којих су једни били добри, а други зли. Осећали су над собом њихову силу, али нису били у могућности да се заштите од њих, па су се обраћали људима које су називали чаробњацима и молили их за помоћ у борби против тајних сила природе. Тако се укоренило веровање у чаробњаке, изражено кроз најразличитије магијске обреде. Постепено је магијом био обавијен читав живот нашег претка. Он није могао учинити ни један корак без садејства чаробњака. Нарочито се то њихово садејство испољавало у важним догађајима у животу, као што су свадба, смрт, сахрана, болести, кретање на пут, разни сусрети са непознатим људима.

Веровање чаробњацима распршило се примањем Хришћанства. Прошло је хиљаду година откако је Свети Владимир просветио руску земљу светлошћу Христовог учења, а магијски обреди још увек постоје и још увек господаре умовима житеља руских градова и села. Још увек се верује чаробњацима и маговима, још увек их се људи боје и труде се да им на различите начине угоде. Тај грех није редак ни међу образованим људима који такође прибегавају враџбинама, гатањима, врте столове, призивају духове итд.

Велики је грех обраћати се маговима, тј. свима који се на овај или онај начин баве (црном или белом) магијом. Сам Бог преко Свог пророка Јеремије каже онима који се обраћају чаробњацима за помоћ: Не слушајте... пророка својих ни врача својих ни сањача својих ни гатара својих ни бајача својих... Јер вам они лаж пророкују (Књига пророка Јеремије, 27, 9-10), а Свети Оци и правила Светих Сабора изопштавају из Цркве и чаробњаке (магове) и оне који од њих траже помоћ.

Ево шта је о таквима речено у 61. правилу Шестог Васељенског Сабора: „Они који се обраћају чаробњацима... како би од њих сазнали оно што желе да открију, према ранијим одлукама отаца, подлежу правилу шестогодишње епитимије".

И Свети Василије Велики учи: „Облакогонитељи и гатари подлежу шестогодишњој епитимији, а они који су огрезли у овоме избацују се из Цркве. Који се покају због чарања подлежу епитимији".

Правила Свете Цркве називају их идолослужитељима, оскрнавитељима, скверноубицама и ласкавцима: „Чаробњаци и сви они који се баве магијом јесу идолослужитељи и скверноубице, и ласкавци по сопственој вољи". Свети Јован Златоуст учи: „Ако такви помињу чак и име Свете Тројице, ако и Свете призивају, ако се и крстом крсте, треба од њих бежати и клањати их се".

Магија и чарање удаљава нас од светлости Христове истине, од послушања Светој мајци Цркви, ограничава нас у пословима, слаби нашу веру у Промисао Божији, у силу хришћанске молитве, слаби нашу наду у заступништво Светих угодника Божијих, једном речју, држи нас у оковима паганизма. Све то побуђује Хришћане да се клоне оваквог жалосног наслеђа паганских времена. Амин.

 

О астрологији

 

Познати хришћански философ Тертулијан (II-III в.) писао је: „Међу занатима издвојили бисмо нека занимања која се отворено могу сматрати идолопоклонством. О астрологији нема потребе ни да се говори... Астролог поштује идоле чијим именима он оцртава небо и којима приписује сву Божију свемоћ, па тако људи више не сматрају да је неопходно обраћати се молитвама Богу, мислећи да нама управља неумољива сила звезда. Довољно је рећи да су ти идоли анђели-богоотступници који су ступили у везе са женама, па и ове вештине су измислили, због чега их је Бог проклео. О, мудрости Божија, која достижеш до саме земље, о чему сведоче чак и они који нису схватили истину! Ево, чак и они прогоне астрологе, као и њихове анђеле. Рим и читава Италија забрањени су за оне који броје у звезде, као што је небо забрањено за њихове анђеле. Иста казна, тј. прогонство, одређена је и за учитеље и за ученике! Али, рећи ће нам неко да су и Христу дошли магови, тј. мудраци са Истока. Нама је позната извесна блискост магије и астрологије. Значи, они који гледају у звезде први су објавили Рођење Христово, први су Му указали част. Тиме су, ето, они учинили Христу услугу. Па шта? Зар данашњим астролозима вера потиче од тих магова? Као да данашња астрологија потиче од Христа, као да они посматрају Христове звезде и по њима предсказују, а не звезде Сатурна, Јупитера, Марса и осталих мртваца сличних њима. Ствар је у томе што је та наука била допуштена само до Јеванђеља, а када се појавио Христос нико више не треба да тумачи ничију судбину гледајући по небу.

Оно злато, тамјан и смирна коју су магови донели и ставили крај колевке Господа, означавали су као некакав крај свештенорадњи и светске славе коју је требало да укине Христос. И несумњиво је да је њима по вољи Божијој дат сан у коме им је речено да иду кући, али не оним путем којим су дошли.

То треба схватити као знак да треба да напусте своју секту, а не да би избегли Иродово гоњење, јер он њих није гонио и није подозревао да су кренули другим путем, јер није знао ни онај пут којим су дошли, те према томе под путем треба разумети секту и учење. Због тога је маговима и било одређено да се отуд враћају другим путем.

Исто тако, и други вид магије која се бави чудесима и практиковала се између осталог и против Мојсија (Друга књ. Мојсијева 7,11) Бог је допуштао само до Јеванђеља. Тако је Симон гатар, када се већ обратио у Хришћанство, хтео да формира секту ради „трговине" чудесима, у које је хтео да уврсти силазак Духа Светога полагањем руку, али су га апостоли осудили и одбацили (Дап 8,18-23).

Други маг, који је био уз намесника Сергија Павла, супротставио се Апостолима и за то је кажњен слепилом (Дап 13, 6-11). Уверен сам да би иста таква судбина задесила и астрологе, да се неко од њих супротставио Апостолима. Као што смо видели, бављење магијом се кажњава, а астрологија је само једна врста магије, па и она подлеже истој казни.

После Јеванђеља све време се чује о посрамљеним софистима, халдејцима, заклињачима, гатарима и маговима. Гдје је мудрац? Гдје књижевник? Гдје препирач овога вијека ? Зар не претвори Бог мудрост овога свијета у лудост? (1. Кор. 1,20).

Ништа ти не знаш, астрологе, ако не знаш да треба да постанеш Хришћанин. А када би то знао, онда би знао и то да се не треба бавити астрологијом. Сама астрологија би ти открила своју опасност, као што другима открива опасност помоћу таблица. Нема теби дијела ни удјела у овој ријечи (Дап. 8, 21). Шта је Царству Небеском стало до тога што нечији прст или лењир лута по небу?"

 

Празноверице и предрасуде нашега времена

 

Астролошке прогнозе, хороскопи, предсказивања и пророчанства у наше време постају све распрострањенији. Они се састављају у разноразним облицима чији је циљ да привуку што више људи: од лаконске новинске белешке за бизнисмене до ударног телевизијског програма; од суптилног и истанчаног гатања по „Књизи промена" до псеудонаучне компјутерске прогнозе; од танушне брошурице из које човек може сазнати сву своју прошлост и будућност, до гледања у кабалистичке Тарот-карте, за које обука траје и по неколико година.

Задатак оваквог информационог притиска на човека састоји се у томе да се он пре свега навикне на мисао о томе како је судбина слепа и неумољива, како је читав живот кармички и генетски унапред задат, а друго, да се човекова пажња одвуче од мисли о Богу, од молитве, од жеље да у самоме себи препозна вољу Божију, од синовске привезаности Богу, од стремљења да не живи по својој исквареној вољи, него по вољи Господњој. Већина погађача предлаже „спасоносне рецепте" који све више потчињавају људски живот „кнезу овога света". Пропаганда окултистичког, теозофског, јогинског, даоистичког, будистичког, тантристичког и многих других погледа на свет одваја човека од Бога. Нарочита опасност савременом човеку прети од паганских веровања: од разноразних врачара, екстрасенса, биоенергетичара, јогина и чаробњака. У суштини нема никакве разлике између магова, екстрасенса, чаробњака и врачара.

У свим тим случајевима „исцелитељ" призива и користи силу која се, како он сматра, може добити од звезда, од духова, дрвећа, растиња, камења и других предмета око нас. У стварности сви ови „биоенергетичари" сами постају играчке у рукама ђавола. Извесну моћ и знање које им он даје, магови и врачаре плаћају својим душама и душама оних које очарају. Реч „очарати" није случајна. Такви врачеви су веома привлачни и људи су њима очарани у буквалном смислу те речи.

Са враџбинама не треба поистовећивати хомеопатију и народну медицину у којој се користе многа корисна својства растиња и минерала, као ни лечење масажом или гимнастиком, чиме се могу спречити многе болести.

У сваком случају треба бити изузетно опрезан и пре посете „народном исцелитељу" добро се распитати о изворима његове „исцелитељске вештине". Чак и ако исцелитељ користи у својој вештини молитве и крст, или ако се у његовој кући налазе иконе, то још увек није гаранција да је пред нама истински лекар, а не шарлатан или, што је још горе, сатаниста. Наравно, увек је најбоље посаветовати се са својим духовником о намери да се посети такав „исцелитељ". Сетите се Спаситељевих речи: Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње (Мт. 7, 22-23). Дар исцељивања даје се веома ретким православним људима за подвижништво и свети живот, и то по посебном Божијем благослову. За подвиг исцељивања, а нарочито изгоњења злих духова, свештеник обавезно добија благослов стараца и црквене јерархије, чиме се потврђује Божанско порекло тога дара код човека.

Мноштво празноверица и предрасуда ушло је и у наш црквени живот у парохији. О томе је веома упечатљиво писао професор А. Ч. Козаржевски, добар познавалац црквеног живота. Обратите пажњу на његове речи: „Парохијани који су ишли у школу пре 1917. године имали су веронауку и већином су стекли минимум знања о духовном животу. Они су добро познавали црквену службу и нису имали предрасуда које су данас све распрострањеније: свеће нису пружали само преко десног рамена, нису пружали састављене дланове кад чују речи „Мир свима", Богородичине иконе нису делили на „добре" и „срдите", нису палили свеће испред икона само да би стекли неку конкретну милост одозго, ни-ти су одлазили код неверника на гробље првог дана Ускрса, знајући да је ради помињања упокојених Црква увела Задушнице.

Верујућа интелигенција није изједначавала хришћанску веру са антихришћанском мистиком, тј. астрологијом, теозофијом и осталим учењима. У храму се стајало мирно, никоме није ни падало на памет да се шета и гура друге. Није било обичаја да се посећују различити храмови, нарочито о празницима. Сви су се држали своје парохије, добро су се међусобно познавали, свако је имао своје уобичајено место за молитву. У храму је владала атмосфера благонаклоности, нико никога није критиковао, нико није злобно шиштао на жене без мараме, прислужници се са светињама нису опходили „фамилијарно", нису се понашали као да су они газде у храму, нису викали ни на кога". Сујеверје, као што видимо, може бити јавно и одавно познато (као, например, црна мачка, празне кофе, срећни и несрећни датуми итд.), али може бити и скривено, камуфлирано и чак може личити на „ученост". Неким празноверицама приписује се чак Божанско порекло.  Оне су веома распрострањене и тешко се искорењују. О њима читамо у белешкама и поукама архиепископа Никона (Рождественског). „Пре око педесет година, док сам још похађао духовну школу, сеоски дечачићи, моји вршњаци, донели су ми пажљиво преписан листић под насловом „свето писмо". У њему је писало да се у светом граду Јерусалиму, близу гроба Господњег, зачуо глас са неба: „Послаћу на цео свет несрећу!" А да се та несрећа не би догодила, прописано је да се чита, и што је још важније, да се преписује и разашиље молитва из тог писма. Ономе ко препише девет таквих молитава и пошаље их даље обећана је срећа, а ко то не учини, стићи ће га несрећа.

И ето, сеоска деца су се потрудила да препишу ову невешто састављену молитву и разносила је по комшилуку, па су тако стигла и до мене. Сећам се да ми се та молитва учинила веома невешто састављеном и чак јеретичком, па сам покушао објаснити својим наивним друговима да јој не треба веровати, да се треба молити оним молитвама које су записане у црквеним књигама, а не онима које се на папирићима тајно преносе из руке у руку.

Веровали или не, празноверица о молитви и „светом писму" постоји и дан-данас! Још увек она путује по светој Русији, још увек је пажљиво преписују докони људи и шаљу на све стране, замишљајући како тиме чине добро дело! По свему судећи, таква писма стижу и у редове наше христољубиве војске, јер је слање писма у активне војне јединице бесплатно. Добио сам неколико писама са молбом да објасним каква је то молитва, о каквом „светом писму" је реч и може ли им се веровати? Разуме се, војници би могли поставити та питања своме војном свештенику, будући да им је он много ближи, али или се тога не сете, или им свештеник није у близини, а папир и оловка су ту под руком, утолико пре што је и пошта за војнике бесплатна.

Несавесни аутори оваквих писама не плаше се лажног сведочења о Богу, као што говори Свети апостол Павле (1. Кор. 15, 15). Тако, у једном сличном „писму" читамо: „Ово писмо је нађено иза иконе у Почајевској лаври. Писмо је златним словима писао Сам Исус Христос. Ко ово писмо хоће да прочита, оно ће се само отворити, а затим ће се опет затворити брзом брзином (?) и враћа се у храм иза иконе Светог Михаила".

Затим следе поуке, а после њих претње и обећања, уобичајена за таква апокрифна писма: „Ко не буде веровао овоме писму, тај ће одсада бити проклет, а ко буде давао да се ово писмо преписује и чита, макар имао грехова као звезда на небу или песка у мору или траве на земљи, све ће му бити опроштено, а ко ово писмо добије, па не даје другима да га препишу, њега ће Бог казнити и изгнати из Царства Божијег. И ко буде имао ово писмо у рату, њему ни један непријатељ неће нашкодити, а ко ово писмо носи уз себе, тај ће свуда бити срећан и добиће Царство Божије".

Замисли, како је све једноставно: узми комад хартије са неспретно нашкрабаним писмом, и остаћеш неповређен у рату, а ако будеш носио на себи Свето Јеванђеље, крст Христов, онда не можеш то очекивати. Значи, аутор писма има некакву чудотворну моћ, а реч Божија такве моћи нема...

Јадни су и несрећни они који верују сличним измишљотинама! И још се труде, преписују „писмо", преписују и молитву која садржи у себи чак и јерес, јер се Трисвето (Свети Боже...) у тој молитви односи само на једно Лице Свете Тројице, тј. на Исуса Христа. И после тога аутор још и прети, обећава...

Ако добијете такву молитву или писмо, спалите папирић, јер је то писаније неког незналице који се чак осмелио да лажно сведочи о Господу Богу. А аутору писма одговорите да је његово писмо спаљено и да је грех веровати му..."

Сујеверје потиче од човековог стремљења да свему нађе објашњење, да у свему пронађе неку везу, то јест од својеглавости и поуздања у самога себе, од прихватања лажи као да је истина.

Треба имати у виду да је сујеверје често подстакнуто нашим заборављеним дечијим страховима и фантазијама које с времена на време израњају из подсвести, испољавају се у различитим облицима, у лажним символима и делима осакаћујући наш живот.

Нека нас Господ сачува од свих врста сујеверја! Знајући да се сујеверје појављује код човека од најмлађег узраста, дужни смо васпитавати децу тако да се њихова млада душа не зарази овом опаком болешћу.

Нека се деца од малих ногу уче да воле Цркву, да се обраћају Богу са молитвом, да у црквеним обредима и богослужењима виде спасоносну силу.

Нека се деца од малих ногу уче да правилно схватају Промисао Божији Који све усмерава на добро. Тада се њихова душа неће заразити сујеверјем и они се неће бојати ничега што је измислила људска глупост. Бојаће се само гнева Божијег и само ће размишљати о томе како да не навуку на себе осуду због грехова својих, како да не одведу сами себе у вечну погибао.

  

Нострадамус и слични „пророци“

 

Мишела де Нострадамуса сматрају највећим пророком и астрологом свих времена. Ко га сматра? Сви који не признају истинске пророке, Пророке Божије, него се воде својом, од греха отежалом и пијаном, вољом и жељом да угледају Ново Доба, Доба које ће заменити Христову еру. О Нострадамусу се пише, снимају се филмови (према тим филмовима испада да је све "погодио"), издају се његове центурије са коментарима. Пошто је ово име присутно и у нашој јавности, да кажемо коју реч о њему.

Нострадамус је, знамо, био лекар, који се бавио и астрономијом и астрологијом. У тајне астрологије га је увео деда Јеврејин. Када је прорицао, није имао никава "надахнућа од Бога", него је користио типични магијски инструментаријум: бронзани троножац, чаробни штапић, воду и пламен, и падао у транс, добијајући грозницу необичне врсте, којој његови ближњи нису знали узрок. (Православни Хришћани тај узрок знају: спопадао га је зли дух, као и остале "пророке" који проричу из стања опседнутости!).

Најбољи начин да се оцени какав је пророк је провера да ли су се његова пророчанства испунила. Године 1991. у Београду се појавила књига "Нострадамусова пророчанства", која је изазвала велику пажњу јавности и веома се добро продавала. Људи су данас вероватно заборавили шта су тамо прочитали, и како се "проречено" поклопило са стварношћу. Но, да их подсетимо.

За годину 1991. писало је да ће престати потреба за Атлантским пактом. НАТО се, од тада до данас, шири све више.

Године 1992, 7. јуна, било је предвиђено рушење националистичких идеја и стварање "стварне демократије": "Национализми су сузбијени... Сви верују у велико људско братство". У то време, беснео је рат на просторима бивше Југославије.

Године 1993. најављена је нова, "црвена" религија на Блиском Истоку. Један од вођа те религије ће платити главом, а други се сакрити у руљи. Ништа слично се није десило.

Требало је, по Нострадамусу, да 1995. присуствујемо једном верском рату, који ће водити афричке трупе изазивајући пометњу у "Светом Риму". Римовано, пророчанство је гласило овако: "Папа ће бити заробљен на броду, и сва папска добра ће да оду". Коментар је излишан.

Да је било по Нострадамусовом, на престолу "pontifex maximusa" од 1996. требало је да седи извесни Сабињанин. Међутим, тамо је још увек Пољак. Такође, морало се десити да се на Истоку појави Велики Учитељ (коментатори центурија су мислили да је реч о почетку Новог Доба на челу са Саи Бабом). Најављен је и строги законодавац, који би обузда схизме.

За годину 1997. Римска црква је "откривена" као организација која ће строжије кажњавати јеретике. У априлу је требало да буде страшан земљотрес на Апенинском полуострву и да се отвори гробница великог Римљанина.

Читаоцима је остало да сами просуде колико се од свега што је најављено испунило. Нострадамусове центурије нису ништа друго до жалосна збрка, коју може да тумачи како ко хоће, и да у њих учитава шта му се свиди (по окултистичком херменеутичком принципу који је наш народ умешно сажео у формулу: " Што је баби мило, то јој се и снило"!).

 

 

< ^ >