Свети Оци против магије, астрологије и вере у "судбину"

 

Православна заштита од магије у Житијима Светих

 

Житија Светих, та енциклопедија Светога Духа, у којој су дати животи и подвизи православних витезова вере од најстаријих времена до данас, пуна је повести о одолевању демонским силама које делују путем враџбина и магије, одолевању Духом Божјим, свесилним Заштитником. Нашем читаоцу нудимо неколико примера, на корист и утеху, препоручујући му да се моли свецима о којима је реч, као и осталим пријатељима и угодницима Христовим, да би били заштићени од демонских замки и искушења.

Сваке године, Црква Божја 2. октобра по православном (15. по грађанском календару) слави спомен Свете мученице Јустине и Светог свештеномученика Кипријана. Кипријан је, пре него што се обратио Христу, био чувени маг из Антиохије Сиријске. Од детињства посвећен на службу Аполону, он је на гори Олимпу од грчких паганских жречева научио многе магијске вештине: да изазива промене у ваздуху, пушта громове и кишу, узбуркава таласе на мору, прави штете усевима, виноградима, воћу, наводи болести и несреће на људе.

У двадесетој години Кипријан се магији учио у Египту, у граду Мемфису; у тридесетој је, пак, као врховну ђавољу науку изучио астрологију код Халдејаца. Кад је све ово постигао, био је, каже житије, "савршен у сваком злу".

На крају, по сопственом сведочанству Кипријановом након обраћења Христу, сам сатана му се јавио као прелепи кнез са златном круном на глави, похваливши његову ревност и дајући му пук демона на службу, као и обећавајући да ће му после смрти дати почасно место у царству таме.

Када је стигао у Антиохију, Кипријан се сасвим посветио црној вештини. Многе је научио свом злу - летењу по ваздуху и, уз помоћ демона, ходању по води. Многе је отровао и убио враџбинама; људе, младиће и девојке је приносио на жртву злим дусима. Помагао је паганима који су му се обраћали да се "усаврше" у блуду, гневу, зависти, мржњи, и свим осталим безакоњима.

Али, Господ ни таквог Кипријана није хтео оставити да пропадне, него га је, по Свом човекољубљу, избавио и спасао.

У то време у Антиохији је, девством и молитвом Богу посвећена, живела девојка Јустина, која је своје родитеље, благодаћу Христовом, привела вери, тако да је њен отац Едесије, крстивши се, од идолопоклоничког жреца, постао православни свештеник.

Један пагански младић, по имену Аглаид, видевши лепоту Јустинину, покуша да је саблазни и наведе на грех, али она није хтела ни да чује за њега. Онда јој понуди брак, али му она одговори да је Женик душе њене - Христос. Распаљен пожудом, Аглаид оде код црног мага Кипријана да затражи од њега помоћ у придобијању Јустининог срца. Кипријан му обећа да ће Јустину довести у такво стање да ће девојка више жудети за Аглаидом него он за њом.

Кипријан је, отворивши своје књиге, нашао формулу за призивање блудног демона, и овај се појавио, предавши му течност којом Аглаид треба да покропи Јустинину кућу да би она пошла за њим. Овај то учини, и те ноћи, при молитви, Јустину нападе блудна страст, и у мисли јој дође Аглаид. Видевши да нешто није у реду, она још усрдније припаде Богу на молитву, просећа Га да је заштити од напада злих сила и да сачува њену чистоту.

Демон, не могавши да поднесе благодат Божју која је оградила Јустину, побеже од ње, и Кипријану слага да је побегао јер није могао да поднесе неки знак који је на девици Христовој угледао.

Црни маг је слао још бесова, све једног горег од другог, али се девица наоружавала постом и молитвом и сузама, тако да ништа није вредело. На крају јој се јавио сам кнез демонски, у виду побожне жене, која јој је предлагала да се одрекне девства и уда се. Али, Јустина се осени крсним знаком, и кнез зла одступи.

Запањени Кипријан, кога до тада нико није могао победити, упита поглавицу бесова каквом им се то силом Јустина супротставља, те је не успевају савладати. Демон, гоњен силом Свете Тројице, признаде да: "Ми не можемо да гледамо у крсни знак, већ бежимо од њега, јер нас он као огањ опаљује и далеко прогони".

Кипријан се, међутим није предавао. Аглаиду је дао привидни облик птице и младић је, ношен ђаволом, мислио да слети на Јустинину кућу, да би упао код ње; Јустина, међутим, примети нечастивог, и овај побеже, остављајући Аглаида, који умало не погибе. После овога је и сам Кипријан покушавао да се приближи Јустини, прво у виду жене, а затим у виду птице; али ни то, наравно, није помогло.

Гневан као сам сатана, Кипријан, пошто није могао ништа Јустини, поче да наноси штету њеној родбини, суседима и познаницима: морио им је стоку и магијским нападима злостављао слуге. Саму Јустину је ударио болешћу, али је она у постељи, док ју је мајка неговала, певала: " Нећу умрети, него ћу жива бити, и казивати дела Господња" (Пс. 117,17). Тада Кипријан, у последњој фази безумља, пусти болештину на стоку и људе читавог града, по коме се пронесе глас да он то чини зато што му се Јустина не покорава. Угледни грађани Антиохије тражили су од Јустине да се уда за Аглаида, како би несрећа престала, али их је она тешила скором Божијом помоћу. После Јустинине молитве Богу, сила зла ишчезе, и људи прославише Христа, а наругаше се Кипријану, који изгуби сваку врачарску моћ и силу.

Видевши да се не може супротставити сили Господњој, Кипријан се обруши на свог господара ђавола, и изружи га, рекавши да више неће да му служи, као немоћном и бедном, него да ће се обратити за помоћ Хришћанима. Ђаво покуша да убије Кипријана, желећи да спречи његово покајање, али се Кипријан прекрсти и завапи: "Боже Јустинин, помози ми!", после чега демон одступи. Затим, Кипријан антиохијском епископу Антиму однесе све враџбинске књиге и предаде их да се спале, са плачем и сузама се покајавши. Он прими и Свето Крштење, због чега сви Хришћани, а нарочито Света Јустина, прославише Спаситеља и Човекољупца, Распетога и Васкрслога Христа.

Касније, Кипријан постаде епископ, а Јустина игуманија женског манастира. Обоје су страдали због вере почетком четвртог века, убијени од стране незнабожаца, да би вечно живели са Христом...

У житију Светог Макарија Великог (19. јануар по православном календару) наводи се овакав случај. Један Египћанин пожеле жену свог ближњег, и покушаваше да је заведе. Пошто ова није хтела ни да чује, јер је била чиста и одана мужу, он оде код врачара, тражећи његову помоћ. Врачар је бацао чини на жену, али ништа није вредело. Онда он уради друго: омађија очи оних који је гледају да, кад је виде, уместо жене посматрају кобилу. Ово је учинио да би је супруг отерао од себе. Човек се једне прилике врати кући, и нађе кобилу уместо супруге! И сви из његовог окружења су видели кобилу, не знајући шта се то, у ствари, десило. На крају, очајни човек је поведе у пустињу Светом Макарију. Чак су и Макаријеви ученици - монаси уместо жене видели животињу! Он им прво објасни да то није тако, јер се човекова природа не може претворити у животињску, али им такође рече да су на ниском духовном нивоу, чим не виде прави лик. Затим изли свету водицу на главу жртве, и она се појави каква је и била. Тада је Свети Макарије упозори, рекавши да јој се то десило јер се у току пет недеља није причестила Светим Тајнама.

Ученик Светог Василија Новог (26. март по православном календару), Григорије, имао је на свом имању најамника Александра, који се био оженио прљавом и поганом девојком Мелитином, коју је мајка била научила свакој сатанској вештини. Мелитина је била развратница, и свог мужа је много пута преварила, због чега ју је он, по правди, тукао. На крају, она му се освети бацајући чини на њега, због чега несрећник паде у постељу и толико изгуби снагу, да ни муву са себе није могао да отера. Њена мајка, је говорило се, марви ход заустављала, и друга зла чинила помоћу враџбина. Ко год је нешто рђаво рекао о Мелитини, а она га чула, наводила је на њега помоћу враџбина болест, и људи су по два - три месеца лежали у постељи.

Ова Мелитина се окомила на Григорија, и покушавала да га чинима наведе на прељубу. Стално се мотала око њега, и мамила га. На крају, Григорије, чувајући своје девство, штапом појури на бестидницу, претећи јој батинама ако му и даље буде досађивала.

Мелитина реши да га враџбинама убије. Григорије после неколико дана оде на службу у храм Светог Георгија, који се налазио у једном винограду. Кад се служба завршила, он прилеже да мало одмори. У сну виде црн и смрдљив облак како се спушта на њега, и чу глас: "Прими што ти Мелетина спреми!" Овај тешки, ледени облак уђе у Григорија, који, кад се пробуди, осети да је тешко болестан. Унутарњи огањ који је мучио Григорија био је такав да је он често устајао из постеље, бацао се у хлад под дрвеће или у реку да ублажи муку, али ништа није вредело. "Ноћ ми је изгледала дужа од четрдесет година", говорио је Григорије. На крају крајева, кад му је изгледало да ће умрети, Григорије је завапио Светом првомученику Стефану, који га је, скупа са Светим Василијем Новим, избавио од несреће, показавши му и рајске обитељи спремљена за оне који Бога љубе.

Блажена Теодора, послушница Светог Василија, која се Григорију јавила после смрти, описала му је пут душе по њеном растављању од тела, при чему злодуси киње и муче душу, тражећи у њој своје особине. Једна група демона, на петнаестом митарству, испитује грехе враџбина и чарања. Злодуси су на том митарству нарочито одвратни: личе на гмизавце, шкорпије, жабе и аспиде, и у пакао стрмоглављују све који се баве чарањем, бајањем, тровањем и призивањем ђавола (спиритизмом); наравно, ако се нису покајали и исповедили за живота.

Свети Патрикије, просветитељ Ирске (рођен око 390 на Западној обали Енглеске или Велса), по једном чудесном виђењу позван је у Ирску која још није била сва крштена да дође и проповеда веру Христову. Тамо је стигао 432, као епископ, и одмах почео да обраћа Ирце Христу. Када је стигао у област Таре, престонице ирских краљева, краљ Лојгуир, који је био незнабожац, решио је да га убије. Претходно је са собом повео двојицу друида, Лукетмајла и Локруа, вичних свакој чаробњачкој вештини. (Друидска магија била је једна од најстрашнијих; друиди су, да би стекли демонске моћи, без зазора приносили људске жртве. Сада се њихови култови обнављају у оквиру Њу Ејџа.)

Када су стигли до Светог Патрикија, Локру је почео да ружи Христа и веру Његову најпогрднијим именима. Патрикије га је погледао страшним погледом, и помолио се Богу да покаже Своју силу, као што се негда Свети Петар помолио да Господ сакруши Симона мага. И десило се исто: сила Божја је подигла Локруа у ваздух, и треснула о земљу, после чега је овај испустио своју црну душу. Војници, који су са краљем дошли у бојним кочијама, насрнули су на Светитеља, али их је изгинуло седам пута седам због земље која се под њима отварала. Краљ је, са својом пратњом, у страху побегао.

Сутрадан је био Васкрс, и Свети Патрикије је отишао на Лојгуиров двор, да би проповедао Васкрслога. Уплашени краљ га је примио за трпезу, где се нашао друид Лукетмајл, који је преживео сукоб са Светитељем на Велику Суботу. Да би га искушао, он му је сипао отров у пехар са вином. Свети Патрикије је то приметио, и благословио чашу. Сва течност се следила, осим капи отрова које је друид усуо. Кад је отров просут, Свети Патрикије је поново благословио чашу, и вино се вратило у природно стање. Лукетмајл га је онда изазвао на двобој чудима, као што су то некад чинили фараонови жреци, кушајући пророка Мојсеја. Патрикије је пристао.

Изашли су напоље, праћени мноштвом знатижељног народа. Друид је предложио Светитељу да призове снежне облаке (био је Ускрс!) који ће снегом покрити сву земљу. Патрикије му је одговорио: " Нећу чинити оно што је у супротности са вољом Божјом". Тада је сам Лукетмајл то урадио, и висораван се прекрила снегом. Онда је Свети Патрикије од њега затражио да уклони снег, али је друид одговорио да то не може учинити до сутра. Свети га укори: "Можеш да чиниш зло, али не и добро. Није тако са мном". И благослови предео, и снег неста, као да га није ни било, што све задиви и наведе да прославе Бога.

Лукетмајл је онда, уз помоћ демона, навео таму на читав крај, али ју је Свети Патрикије одагнао. Последњи предлог упућен обојици био је проба ватром. Друид се побунио, тврдећи да је Патрикије човек који се клања ватри као богу, и да је ватра његова стихија, па га од ватре и сама одећа штити. (Он је, несрећник, мислио да је Светитељева одећа магијска.) Светитељ је онда предложио да се направи кућа пола од сировог, а пола од сувог дрвета, да се у суви део постави његов ученик Бенигнус одевен у одећу друидову, а у сирови део дома постави Лукетмајл коме је Свети Патрикије дао своју одећу. Тада нека се све запали, па шта Бог да. Друид је на ово пристао, а сложили су се и Ирци.

Кућа је направљена, ватра упаљена: Лукетмајл је, у делу куће од сировог дрвета, изгорео, - остала је читава сама одећа Светитеља. Бенигнусу није било ништа, осим што је изгорела друидова одећа која је била на њему. Видевши ово чудо, краљ Лојгуир и његови дворјани су се крстили, и напустили друидско безбожје...

Оваква велика чуда која су се дешавала у прошлости Цркве била су на уразумљење и корист оновременим паганима, којима је Бог показивао Своју свемоћ и љубав да би их привео Себи. Данас, мада таквих чуда на први поглед нема, има их и даље; то јест, враџбине и чини, ма како јаке демонске силе да наводе на православног Хришћанина, само су паучина пред силом Божјом која исповеђене и причешћене слуге Христове штити од свакога зла. И Кипријан, и врач из Египта, и Мелитина, и друиди сломили су се, а нису успели да сломе људе Богочовекове.

Међутим, не треба заборавити ни ово: враџбине и чини имају утицаја на оне који не живе побожно, који нису крштени и венчани у Цркви, који не посте, не кају се и не исповедају, не причешћују Светим Тајнама, не воде чист и честит живот. Онда демон полаже права на њих, и крха их како му се свиђа. Зато се треба обући у свеоружје Божје, и вапијати Оцу и Сину и Светоме Духу, нимало не сумњајући у победу Светлости над тамом и Правде над безакоњем.

 

Против лечења код врачара

Свети Јован Златоусти

 

Велики Отац и Учитељ Цркве, Свети Јован Златоусти, много је говорио против врачара и гатара и упозоравао људе да се код њих никако не лече. Његове речи и данас важе; данас можда више него икад. У својим беседама "Против Јудејаца", у којима је одвраћао Хришћане Антиохије да не одлазе у синагоге и моле се са Јудејима, велики Отац је говорио поуку и онима који су се лечили код јеврејских врачара (као што Срби данас по амајлије и " записе" иду код хоџа, нап. прев.). Људи којима је беседио правдали су се тиме да су болесни, и да зато одлазе код "чудотвораца". Њима је Златоуст одговарао да су болести Божје посете ради исправљања грехова, и тврдио да за такве поступке нема никаквог оправдања. У наставку доносимо део његове беседе који се тиче лечења код врачара:

"Слуге од својих господара и синови од очева трпе често чак и онда када их ови неправедно кажњавају; а зар ти не желиш да претрпиш казну од Бога, Који је и изнад свих (господара), и који те воли више од било ког оца, Који све предузима и чини не због гнева, него ради твоје користи? Напротив, чим се деси било каква лакша болест, одмах бежиш од Његовог господства, хиташ ка демонима и журиш у синагоге? Можеш ли на крају добити опроштај? Како ћеш опет бити у стању да Га призовеш? Може ли и било ко други, макар имао и смелост Мојсејеву, да умоли за тебе? Нико. Зар не слушаш шта Бог говори Јеремији о Јудејима? " Не моли се за тај народ, јер, и да Мојсеј и Самуил стану преда Ме, нећу их услишити' (Јер. VII, 16; XV, 1). Тако да постоје греси који су изнад сваког опроштаја и не могу бити опроштени. При томе Јудеји, мада, привидно, својим враџбинама и прекидају грозницу (у телу) - у самој ствари они то не чине, - али зато у савест уводе другу, још страшнију, грозницу, због тога што ће те свакодневно рањавати сопствена помисао, савест ће те мучити, говорећи:

"Поступио си безбожно, учинио си безакоње, нарушио си завет са Христом, због лаке бољетице си издао побожност. Зар си ти једини оболео? Зар нису много више од тебе претрпели други? Па ипак се нико није осмелио на дело слично твоме: а ти, слабић и размаженко, изгубио си душу своју.

Како ћеш одговорити Христу? Како ћеш Га у молитви призвати? Са каквом ћеш савешћу ући у храм? Каквим ћеш очима гледати свештеника? Како ћеш се усудити да руком дотакнеш Свету Трпезу? Којим ушима ћеш слушати Свето Писмо које се тамо чита?"

Ево шта ће ти сваког дана говорити мучитељска мисао и савест која мори. Какво је то здравље, кад у себи имаш толико тужилаца? Али, ако мало претрпиш, ако одбациш и са великом срамотом из своје куће избациш оне који су хтели да те наговоре на било какве враџбине, или хтели да ти на тело ставе било какву амајлију, одмах ћеш од савести добити росу спокојства. Нека те грозница пали колико хоће: душа ће ти пружити свежину бољу и спасоноснију од сваке росе, од сваке влаге. На исти начин на који ћеш, ако примиш неки враџбински "лек", осећати се горе од оних што болују од грознице, и то због помисли о греху (који си учинио, идући врачару, нап. прев.), тако ћеш и сада, одбацујући све безбожнике, макар и страдао од грознице и трпео мноштво невоља, осетити се боље од било код здравог, зато што ће ти мисао бити светла, душа весела и радосна, а савест ће те хвалити, одобравати и говорити: "Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима". Они су били спремни да трпе бичевања и муке да би задобили част (од Бога): и ти си сада решио да трпиш ударце и муке од грознице и рана, само да не би пристао на безбожне враџбине и амајлије; и, храњен тим надама (на вечне награде), ти ни нећеш осећати тешке болове. Ако те ова болест не однесе, однеће те, на крају крајева, нека друга; ако сада не умремо, умрећемо касније. Трулежно смо тело задобили не ради тога да бисмо, кад оно боли, пристали на безбожност, него ради тога да бисмо се болестима утврдили у побожности. Сама трулежност и смртност тела ће нам послужити, само ако будемо благоразумни, као основа славе и у дан (суда) ће нам дати велику смелост, и не само у тај дан, него и у садашњем животу. Јер, кад ти врачаре изгониш из своје куће веома их посрамивши, сви, који за то чују, похвалиће те, задивиће се и рећи један другом: тај и тај, у болести и немоћи, мада су га неки умољавали, убеђивали и наговарали да узме неке враџбине, није их примио, него је рекао да је боље умрети у том стању, него издати веру.

Затим ће уследити многа клицања од слушалаца, који ће сви бити задивљени, прослављајући Бога. А од колико ће то биста за тебе бити почасније, од колико слика славније, од какве части знаменитије? Сви ће (тебе) похвалити, блаженим назвати и венцем окитити; и сами ће бити бољи, поревноваће и почеће да подржавају твоју храброст. Ако и други учине оно што си ти учинио, награду ћеш добити управо ти, јер си први почео са тим ревновањем. Међутим, последица твог доброг дела неће бити само похвала, него и најбрже могуће окончање болести, зато што ће и сама јуначна одлучност твоја Бога покренути на веће благовољеније, и сви свети ће се скупа радовати твојој усрдности и из дубине срца ће се молити за тебе. Ако су овде такве награде за ту храброст, поразмисли колико ћеш венаца добити тамо, када Христос, у присуству свих архангела и ангела, дође, и узевши те за руку, изведе те на средину тог призоришта, и да сви чују каже: "То је човек, кога је некад мучила грозница, који је, кад су га веома многи убеђивали да се излечи од болести, због Мога имена и страха (Мога), да ме не би било чиме увредио, одбацио и презрео оне који су му обећавали да га излече (врачарским) средствима, и одлучио да је боље умрети него издати љубав према Мени".

У самој ствари, ако Христос прославља оне који су Га напојили, оденули и нахранили, још ће више прославити оне који су ради њега решили да претрпе муке грознице. Није исто дати хлеб и одећу и претрпети дуготрајну болест; не, ово последње је много теже од првога.

А што је већи напор, то ће блиставији бити венац. О томе ћемо и сами размишљати, били здрави или болесни, и са другима о томе разговарати; и кад се нађемо, било када у тешкој грозници, ево шта ћемо себи рећи: "А шта би било ако би нас неко оптужио, а затим нас извели на суд, а тамо нас ухвате и почну да бију, зар не бисмо онда, невољно, морали да трпимо све, и то без икакве користи и награде?" Тако ћемо и сада расуђивати; себи ћемо при томе представљати и награду за трпљење, која може да ободри душу која је упала (у чамотињу). А шта ако је грозница јака? Упореди је са огњем пакленим, који ћеш сигурно избећи, ако решиш да ту болест трпељиво поднесеш. Сети се колико су апостоли страдали; сети се праведника који су свагда били у невољама. Сети се блаженог Тимотеја, он никад није имао покоја од болести, него је увек живео у немоћима. Указујући на то, Павле је говорио: "Пиј по мало вина, због свога желуца и честих својих болести" (1. Тим. 5, 23). Ако је такав праведник и светац, коме је било поверено да управља васеленом, који је васкрсавао мртве, изгонио демоне и друге лечио од безбројних болести, ако је он страдао тако тешко; какву ћеш извину имати ти, који се и за време краткотрајних болести смућујеш и ропћеш?

Зар ниси слушао да Писмо каже: "Кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина кога прима"? Колико много њих и колико пута је желело да добије венац мученички? Ево то је (трпљење у болести) прави мученички венац! Мученик не постаје само онај коме (мучитељ) заповеда да принесе жртву паганским боговима, а он реши да му је боље да умре, него да ту жртву принесе; не, очито је да је мучеништво и то када човек уопште Христа ради држи оно због чега на себе може да навуче смрт. /..../

Тако и ти, ако се одрекнеш магије, чини и враџбина, а будеш умро од болести, бићеш савршени мученик, зато што си, кад су ти обећали оздрављење путем безбожја, ти решио да је боље да умреш у побожности. То ми кажемо онима који се хвале и говоре да демони исцељују. А да би се уверио да је и то лаж, почуј шта Христос вели о ђаволу: " Он је човекоубица од почетка" (Јн. 8, 44). Бог каже да је реч о "човекоубици", а ти му хиташ као лекару? Реци ми како ћеш одговорити на оптужбу да обманама тих људи (врачара, нап. прев.) верујеш више него речи Христовој? Ако Бог говори да је ђаво човекоубица, а ти људи, упркос Божјој одлуци, веле да он може да лечи болести, и ти примаш њихове враџбине и враџбинске лекарије, тим поступком показујеш да њима верујеш више него Христу, мада то не кажеш отворено. А ако је ђаво - човекоубица, очито је да су и слуге њихове - демони - такви. То ти је Христос показао на самом делу: када им је он допустио да уђу у крдо свиња, они су читаво крдо потопили у језеру (Лк. 8, 33), да би ти знао да би они то исто учинили и са људима, и да би их одмах погубили, само ако би им Бог то допустио. Али их је он задржао и обуздао, и није им дозволио да учине ишта слично: то су они и доказали, кад су добили власт над свињама. Јер, ако они нису поштедели свиње, још би мање поштедели нас. Стога, љубљени, не варај се њиховим обманама, него буди чврст у страху Божјем...

Каква је корист, у самој ствари, да се овде на земљи добије неко исцелење, а тамо бити послат у огањ вечни? А да (врачари, хвалишући се, нап. прев.) не би указивали на своја исцелења, послушај шта говори Бог: "Ако међу вама устане пророк, или који снове сања, и да знамење и чудо, и испуни се знамење и чудо, што рече, па каже: " Идемо и служимо другим боговима": не слушајте пророка тога:јер вас куша Господ Бог ваш, да ли љубите Господа Бога својега свим срцем својим и свом душом својом" (Зак. пон. 13,1-3).

То значи: ако неки пророк каже: могу да подигнем мртваца, или исцелим слепога, само ме послушајте, и поклонимо се демонима, или послужимо идолима; затим, ако би онај који говори чак и исцелио слепога, или подигао мртваца, не слушај га ни после тога. Зашто? Зато што Бог, кушајући те, допушта овоме да то учини, не због тога што Он сам не зна расположење душе твоје, него због тога да би ти дао могућност да докажеш да ли волиш Бога. Ако је Бог тако негда говорио Јеврејима, то још више важи за нас, којима је отворио двери васкрсења, којима заповеда да се не везујемо за садашње, него да све наде своје усмеравамо ка будућем животу."

 

са руског:

Владимир Димитријевић

 

 

О томе да човекову судбу не устројава ни кретање звезда

нити коло среће, већ Промисао Божији

Свети Максим Грк

 

Прочитавши много књига различитих, како хришћанских тако и оних које сачинише световни мудраци, и сабравши одатле довољно душевне користи, ја се, пре свега, научих томе да Творац свега и Владика јесте Дароватељ и Савршитељ сваке врлине коју стичемо, ми људи, (као) и сваке власти и владарства, које желимо. То познах и схватих. Јер је речено: "Сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго је, и силази од Оца светлости" (Јаковљ. 1, 17).

Једно је "дар добри", а друго је "поклон савршени". "Дар добри" - то су душевне врлине, као што су: разумност, храброст, праведност, целомудреност, кротост и смиреномудреност; то су, такође, и животна добра која нам дарује Вишња Божанска Доброта, а која су нам потребна да бисмо живели и (то) да бисмо живели добро. "Поклон савршени", који се свише обилно дарује достојнима, јесте разноврсна благодат Духа Светога, која усавршава, утврђује и чува ненарушеним горепоменута природна добра душевна. Царство и свештенство - украшени и чувани побожним исповедањем православне вере - јесу два највећа, најбоља и најсавршенија добра, која се свише дарују побожнима Божанственим човекољубљем и добротом: да се свештенством освештавају и просветљују верујући људи, како би се богоугодно спасавали и приљежним испуњавањем заповести Божијих сачували у вери и љубави према Свевишњему; а да би се царством одбранили и живели безбедно и у доброј нади, без опасности од најезде иноплеменика, имајући над собом благоверне цареве који се свагда боре против непријатеља и који потчињенима устројавају живот тих и безметежан.

Ако је то, заиста, тако и ако тако исповедају сви православни и богонадахнути Оци и Учитељи, онда нека умукну неуки и нека више не хуле на нас они који мудрују заједно са Немцима, држећи се предања халдејских и египатских, и говорећи и проповедајући да некакав усуд, посредством кретања звезда, једне узвисује на различите степене власти и владарства, а друге низвргава одатле, бацајући их у крајњу беду и срамоту. Нека се они науче да говоре са богонадахнутим пророком и царем Давидом: " Рекох безаконицима: не безаконујте и онима који греше не узносите рога својега. Јер Богје Судија: једнога понижава, другога узвисује" (Пс. 75, 4-5, 7). Ево праведне и нелажне мудрости и учења: Сам праведни Судија и Промислитељ о свецелој твари Својој, једнога узвисује, а другога унижује по неисказивим судовима (Својим), знаним једино Њему, а не неки измишљени усуд, зодијачки круг или кретање звезда и планета.

Исти богонадахнути цар, на другом месту, још јасније богословствује, говорећи: " Ко је као Господ, Бог наш, Који седи на висотама, Који се сагиба да види шта је на Небесима и на земљи. Који из праха подиже убогога, и из кала узвисује ништега" (Пс. 113, 5-7). Ради чега? Да га " посади, како каже (Давид), са кнезовима, са кнезовимау народу Своме" (Пс. 113, 8). Послушајмо пажљиво и блажену пророчицу Ану, и сачувајмо трајно у уму своме њену непогрешиву и богонадахнуту мудрост. Она јасно и одлучно говори, запушујући свагда отворена уста Германа који следују латинштини и који се труде да укорене своју заблуду у ум православних. Послушајмо пажљиво шта говори ова блажена и Духом Светим просвећена Пророчица, за разлику од Халдејаца, који беху помрачени и обманути духом бесовским: " Не хвалите се - говори она - не говорите високо у гордости, и потом оно што следи за овим. Затим додаје, говорећи: " Господ умртвљује и оживљује, низводи у ад и узводи. Господ сиромаши и богати; понижује и узвисује. Сиромаха подиже од праха и из кала узвисује убогога..." (1. Сам. 2, 3; 6-8). Ради чега? "Да га посади с кнезовима, дајући им да наследе престо" (1. Сам. 2, 8).

Да ли у овим, клањања достојним, речима има икаквог помена о усуду или колу среће који узвисују и унизују људе у зависности од кретања звезда и планета? Шта на ово кажу они који тврде да кретање звезда представља за једне узрок богатства, славе или владарског достојанства, а за друге узрок сиромаштва, понижења и крајње срамоте? Дакле, нити од звезда нити од зодијака и планета, већ од Самога Творца Оца светлости долази сваки добри дар и сваки поклон савршени онима који су достојни такво-га дара и такве благодати. За ово ћемо наћи много доказа ако веродостојно и са љубављу према истини потражимо исто у Старом и Новом Завету.

У Старом Завету ћемо наћи казивање ономе што се по божанском Промислу и благодаћу (Божијом) збило са Саулом и Давидом, првим царевима израиљским. Видећемо да Саула, који крену да пронађе нестале магарице, пророку Самуилу не доведе ни усуд нити коло среће, како лажно тврде астролози, већ Сами Творац свега, Који Пророку унапред јави о Са-улу и заповеди му да га помаже за цара израиљског; и (видећемо) да Господ, када се Саул сакри после помазања, рече Самуилу где се Саул крије. Затим, да Господ - разљутивши се на Саула због његове безумне непослушности, јер овај не послуша (не једном већ) двапут и трипут - заповеди Самуилу да оде у Витлејем к Јесеју и да (тамо) помаже сина Јесејевога за цара. И (видећемо) да Господ, када Пророк хтеде да помаже Елијава, првога сина Јесејевог, који се одликоваше од остале браће и лепотом и растом телесним, забрани Самуилу да тако учини, рекавши му о свакоме од браће, којих беше седморица, да ниједнога од њих Бог не изабра за цара. И да тада би призван од стада оваца њихов млађи брат Давид, кога Пророк, када овај дође пред њега, истога часа помаза, будући да му Господ рече за Давида: " То је онај кога изабрах, устани и помажи га".

Да ли из овога схватисмо да људи бивају постављани на владарске престоле и, опет, са њих свргавани не некаквим измишљотинама о колу среће и усуду, већ саветом и дејством Божијим? Тако је било у случају Сауловом и Давидовом. Погледајмо сада како многоврсно беше старање Промисла Божијег о царевима самарјанским.

Када Соломон - поклонивши се и приневши жртву Астарти, богоњи сидонској, и Амосу, богу моавитском, и другим боговима жена својих - разгневи Творца свих и Господа, тада човек Божији, пророк Агеј, добивши заповест од Бога, предаде десет колена израилских Јеровоаму, слуги Соломоновом, поставивши га за цара над свима њима, што се испуни по Божијој заповести, а не по некаквом колу среће. Када, потом, Јеровоам паде у безакоње и сагреши пред Богом, онда Ваас, син Агејев, прими царство самарјанско, убивши цара На-вата, сина Јеровоамова, и, истребивши сав дом његов, навуче на себе гнев Божији. Али, да не бисмо слушаоце оптерећивали казивањем о ономе што се са сваким од ових (понаособ) збило по устројењу Божијем - јер се много тога запањујућег збило тамо Промислом Божијим, јер неки беху узведени у царско достојанство из свог ниског стања, а потом, будући да рђаво и безбожно управљаху царством, опет беху погубљени са свим сродницима својим - прећи ћемо на Нови Завет и потрудићемо се да кажемо шта се у њему догодило по неиспитивом Промислу Божијем. Оно што се збило у Новом Завету, у погледу откривења истине и обличења астролошке обмане, ни у ком случају није мање важно од онога што се збило у Старом Завету, а сасвим је јасно и недвосмислено.

Тако Константин Велики, први од царева хришћанских, не некаквим колом среће и не због некаквог кретања планета, већ јављењем Крста, који би састављен од звезда и којим он свише би приведен к вери, и натписом (који стајаше изнад Крста) би надахнут да се супротстави богоборцу Максентију, јер натпис говораше јасно: " Константине, овим ћеш победити непријатеља свога!". Када Константин, потом, силом Крста победи Максентија и поста самодржац свеколике римске државе, он се, по Промислу Божијем, разболе, да би, покушавајући да се излечи од болести, био удостојен да пронађе таквога лекара који је био кадар да га излечи и од болести и од губе неверја, и он то излечење и прими. Такво беше старање Промисла (Божијег) о овом благоверном цару.

А то што се зби са онима који цароваху у Константинопољу - са Јустинијаном Великим и Јустином, Василијем Македонцем, Фоком Мучитељем и Маврикијем - јасно сведочи о томе да по Божанскоме савету и дејству, а не колом среће нити због кретања звезда, једни беху узведени на висину царску, а други беху срамно ли-шени исте.

Када цар Анастасије, назван Дикор, хтеде да казни неке велможе које се заверише против њега, он имаде божанско виђење у сну, које му то дозволи, при чему му би казано: "Допушта ти се да казниш непријатеље своје. Али, Јустинијану и Јустину да не причиниш никаквога зла, јер они су сасуди предназначени Божанским Промислом и имају му послужити, сваки у своје време".

Тако и Маврикије слаше многу милости-њу преподобним монасима свугде, умољавајући кроз њих Бога да му опрости нечовечно сагрешење које почини, предавши у великој бици варварима на смрт четрнаест хиљада својих војника. И он у сну чу глас Непристраснога Судије, Који му рече: "Где хоћеш да ти платим, у садашњем или будућем животу?". И када Маврикије одговори: "У садашњем", Судија Праведни на то рече: "Предајте га војсковођи Фоки", што се убрзо и испуни. Војска на Истоку прогласи Фоку за цара грчког. Маврикије, чувши за ово и сазнавши да Фока долази, ноћу побеже из царске палате. Фока, пак, поставши цар и сазнавши да је Маврикије још увек жив, заповеди да га доведу и да буде кажњен јавно, што се по праведном суду Божијем и испуни, а не по некаквом усуду или по (окретању) кола среће. А Фоку, који рђаво и богомрско управљаше царством, Господ срамно низврже руком Ираклијевом и горком смрћу лиши земаљскога живота. Но, да вас не бих замарао подробним казивањем о догађајима које устројаваше Промисао Творца свега и свију у свим временима и царствима различитих народа, изложићу вам сведочанство богонадахнутих Отаца и Учитеља васеленских, који сасвим јасно и строго забрањују свако одавање прелести астрологије, чиме ћу и закључити своју беседу.

Павле, први после блаженога Јакова, брата Господњега, који беше вазнесен до трећега неба, у посланици Римљанима заповеда, јасно говорећи: " Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене. Зато, ко се противи власти, противи се уредби Божијој, а који се противе примиће осуду на себе" (Римљ. 13, 1-2). Из овога је јасно да људи управо по Божијем дејству и устројењу, а не никаквим колом среће нити измишљеним усудом бивају узвођени у царско достојанство, а, такође, бивају и лишени истог, ако се покажу као они који царством не управљају добро и сагласно вољи Божијој, како и написа Дух Свети: Господ поставља цареве и свргава их. Ако то чини Господ, онда то не чине никакво коло среће, нити фортуна нити распоред звезда, како то тврди заблуда халдејска и египћанска. Одвраћајући нас од такве заблуде, исти божанствени Апостол јасно пише или, боље рећи, прекорева Галаћане, говорећи овако: " Али тада не знајући Бога, робовасте боговима, који то по природи нису. А сада познавши Бога, како се опет враћате на слабе и бедне стихије, којима опет изнова хоћете да робујете ? Гледате на дане и месеце и времена игодине!" (Гал. 4, 8-10). Тако рече блажени Павле. А да "гледати на дане и месеце" јесте преступно и богомрско и Хришћанима туђе дело, као и да таква демонска учења Свети апостол Павле назива стихијама, сведочи и учи богонадахнути отац Василије Велики, кога сада почујмо. Тумачећи речи пророка Исаије против Јудејаца, које кажу: " Алиси оставио свој народ, дом Јаковљев, јер су пуии зала источних и гатају као Филистејци и мили су им синови туђин-ски" (Иса. 26), (Св. Василије Велики) говори: "Видиш ли колико је гатати зло за тебе, јер оне који се предадоше обмани гатања Бог оставља ван Промисла Свога. Многи Хришћани се и дан-данас у много чему држе (гатања) и гледају на дане и месеце, и верују признацима, и гатају по летењу птица, по отпоздравима и сусретима, као и по много чему другом. Али, почујмо како би одбачен народ због тога што предаде делу гатања. То дело и тај изум су сатански. Јер је речено: "Ти народи које ћеш наследити, слушају гатаре и врачаре, а теби то ве допушта Господ Бог тво/' (5. Мојс. 18, 14). Тако учи и тако завештава нама верујућима овај божанствени Отац и Учитељ васеленски. Ми, пак - не знам шта се то са нама догоди! - више слушамо халдејска и германска бешњења, него богоречита учења богонадахнутих Отаца наших и Учитеља који тврде да све оно што има везе са нама нити се збива, нити зависи од звезда, зодијака, кретања и распореда планета, нити од икаквог кола среће, већ да смо - будући да нас Творац с почетка обдари самовласношћу (слободом), власни (слободни) у својим мислима и делима, како у оним добрим, тако и у оним злим.

Послушајмо разумно преподобнога оца нашег Јована Дамаскина и одустанимо, преклињем вас, од прелести астрологије која овлада нама. Овај божанствени Отац и Учитељ јасно говори: " Јелини сматраху да те звезде - сунце и месец, њихов излазак и залазак управљају свим оним што има везе са нама. Ми, верујући, међутим, тврдимо да они најављују кишу или сушу, хладноћу и врућину, влажно и суво време, и ветрове, али ни у ком случају оно што има везе са нама. Ми, будући да нас Творац створи самовласнима (слободнима), имамо власт (слободу) у својим делима. Ако би сва наша дела зависила од кретања звезда, онда бисмо ми по принуди чинили оно што чинимо, а оно што се чини под принудом не признаје се ни за добро, нити за зло. Ако, пак, не чинимо ни добро ни зло по сопственом избору, онда не заслужујемо ни похвалу ни награду, ни осуду и казну. Али, у том случају би испало да је Бог неправедан, као Онај Који једнима даје добро, а другима зло; тада би, такође, испало да Бог нити управља, нити промишља о Својој творевини".

Имајући такве нелажне и неоспорне доказе богонадахнутих и премудрих Отаца и Учитеља, за нас је веома добро и спасоносно да им се покоравамо и повинујемо у простодушности ума, задовољавајући се њиховим богонадахнутим учењима и предањима, а туђа (учења и предања) не само одбацујући као нечастива и богомрска, већ их се и гнушајући и бежећи од њих као од змија-отровница, по божанственој заповести: "Овце Моје слушају глас Мој, и Ја њих познајем, и за Мном иду... А за туђином неће поћи, него ће побећи од њега, јер не познају глас туђинаца" (Јн. 10, 27; 5).

А ко је најтуђији и најнепријатељскији и Богу и нама, ако не они који тврде и уче да од утицаја планета, зодијака и кола среће зависе и происходе све наше мисли, и дела, и жеље, и прилике? Они не само да нас лишавају дара самовласности (слободе), којим нас обдари наш Творац, а по којем се препознајемо као они који су створени по образу и подобију Божијем, но се још показују као они који сасвим безбожно и ђаволико хуле на Самог Оног Који је највиша правда и доброта, проглашавајући Га за неправеднога и за Творца злих створења. Ако би, како они мисле, кретање звезда и зодијака једне чинило добрима, а друге злима, једне - владарима, а друге - потчињенима, једне - као оне који живе честито и целомудрено, а друге - као скврне и нечисте, и као починитеље свакога безакоња; ако би, заиста, неке звезде имале такву делотворну силу којом једне чине добрима и целомудренима и господарима, а друге - злима, скврнима и робовима, онда би, свакако, следило да је Творац звезда у њих положио такву силу. Ако бисмо то прихватили, испало би да је Бог проузрочитељ, то јест почетни узрок свих зала уопште и да (Он) посредством кретања звезда једнима бива посредник добра и спасења, а другима - посредник зла и погибељи. А шта може бити нечастивијег од овога (мњења)? Јер Бог је уистину добар, Дароватељ и Проузрочитељ свакога добра. Он није проузрочитељ никаквога зла и није узрок никаквога зла, како и божанствени Јаков, брат Господњи, тајно учи, говорећи: "Ниједан када је кушан да не говори: "Бог ме куша, јер је Бог непријемчив за кушање злом, и Он не искушава никога. Него свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара. Тада жеља затрудневши рађа грех, а грех учињен рађа смрт (Јаковљ. 1, 13-15). Ето узрока свих наших зала и погибељи наше! Он се састоји у томе што се одмах и тренутно потчињавамо, попут живо-тиња, бестелесним, телесним и душевним похотама и страстима које устају против нас, и не желимо да им се супротставимо, да их побеђујемо и обуздавамо датом нам свише разумном силом, како (нас) премудро и побожно поучава божанствени Максим Исповедник, говорећи приближно овако: то није ништа друго до небрига о умном, по природи, делању; зато они који свагда приљежно упражњавају то делање, свагда чине оно што је добро, а никада не чине оно што је зло. Ако и ти хоћеш да се избавиш од зла, одбаци небригу, а са њом ћеш (од себе) одагнати и свеколико зло које се састоји у (примању) саблажњујућих предлога помисли, после чега следе и неприлична дела.

А у чему се састоји природно делање нашега ума, јасно учи исти овај (Св. Максим Исповедник), говорећи да се природно делање нашега ума састоји у томе да се, својствени нам, словесни део душе налази у послушности речи Божијој и да он (затим) држи у послушности бесловесни део душе. Када би се овај поредак чувао у свему, у људима не би било никаквога зла, нити икакве силе која би их привлачила к злу. А да ми тежимо делима добрим или, пак, делима злим не по принуди, нити због распоре-да некаквих звезда или зодијака, као и да постајемо славни или бивамо осрамоћени не по окретању некаквог кола среће, јасно учи исти овај премудри Отац и Учитељ, говорећи: наш ум се налази између ово двоје - ангела и демона, од којих сваки производе своје дејство: први - врлине, други - пороке. Међутим, наш ум има власт и силу да следи кога хоће или да се противи коме хоће. Свете силе (Ангели) нас свагда привлаче к добру, а природне склоности и добра воља нам помажу у томе. Демонски напади производе у нама страсти и лукаву вољу. Ово троје нас подстиче на добро: природна склоност, Свете Силе (Ангели) и добра воља. Постоје, такође, и три подстицања на зло: страсти, демони и зла воља.

Према томе, чувши и сасвим довољно и правилно се научивши од богонадахнутих Отаца и Учитеља наших да смо самовласни (слободни) у својим мислима и делима, и да нас на добра дела невидиво подстиче Ангео Божији, као и да нас он чува (од зла), а да нас у лукаве и безаконе поступке увлачи лукави демон, због великог безумља нашег и пренебрегавања заповести Божијих, као и то да Господ даје богатство и низвргава у сиромаштво, да узвисује и понижава, да низводи у ад и изводи из ада, да подиже од праха убоге и да од кала узвисује ништега - одустанимо, преклињем вас, од прелести Египћана и Халдејаца који богохулно тврде да се сва дела наша и мисли наше збивају услед кретања звезда или (окретања) кола среће, а не по Промислу Божијем и по неисказивим судовима Божијим. Египћани и Халдејци од почетка бејаху служитељи и ученици лукавих демона. Зато они, попут учитеља својих мудрују и говоре, трудећи се да одвуку побожне (људе) од вере у Бога, од љубави, наде и страха Божијег, кроз које се и којима се слави и хвали Творац свега и Господ, онда када се спасавају побожно и православно верујући људи који Му служе, и када лаж-учитељ ђаво, тај безбожни и богомрски законодавац Халдејаца и Јелина - који се на сваки начин и свагда труди да обманом астрологије одвуче побожне (људе) од вере у Бога и љубави (према Богу) - бива посрамљен, поражен и низвргнут у крајње понижење. Ми смо благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа - Хришћани, и зато смо дужни да држимо Предање божанствених ученика Његових и осталих богонадахнутих Отаца наших и Учитеља васеленских, да по њима умујемо, да њих изучавамо и љубимо: "Ако сте,дакле, васкрсли са Христом, тражите оно што је горе, где Христос седи с десне стране Бога. Мислите о ономе што је горе, а не што је на земљи" (Кол. 3, 1-2).

Лажно и нечастиво учење астролога и предсказивача судбине човекове по данима рођења не беше свише и не од благодати Светога Утешитеља откривено Халдејцима, Јелинима и Египћанима, већ од самих лукавих и човекомрзачких демона, а на погибељ онима који им верују. Учење, пак, божанствених Пророка и Апостола и васеленских Учитеља беше откривено од Самога Светога Утешитеља и предато вернима на спасење.

Где ћеш наћи, реци ми, да се било где у Писму помиње реч - усуд или да се игде говори о приближавању и удаљавању планета, или о зодијачким знацима, који (наводно) једнима дају благостање и срећан живот, а другима - супрот-но овоме, једнима - владарске положаје, а другима - ропство и крајњу срамоту?

Нипошто и нигде нећеш наћи таква лажна празнословља. Напротив, у Писму се проповеда један Бог као Творац и Владика, и Промислитељ, и Управитељ, и Устројитељ свих наших добрих дела и мисли; за другога Управитеља и Устројитеља нашега осим Њега не чусмо нити (помена) сретосмо у Светом Писму, нити то примамо чак ако би и Ангео са неба дошао да проповеда и учи томе, чак ако би и сви мудраци и учењаци овога света почели то да тврде.

Нећемо се сагласити са њима као истинити Хришћани и истинити следбеници Божанскога Утешитеља, који кроз Исаију говори: "Ја сам први, Ја сам и последњи. И Моја је рука основала земљу и Моја је десница измерила Небеса пеђу" (Иса. 48, 12-13). И опет: "Јер, гле, Господ, Господ над војскама узеће Јерусалиму и Јуди потпору и помоћ, сваку потпору у хлебу и сваку потпору у води, јунака и војника, судију и пророка, мудраца и старца, педесетника и угледна саветника, и вешта уметника и разумнога послушиика. И даћу им младиће за кнезове и ругатељи ће им постати господари" (Иса. 3, 1-4).

Из овог се јасно научисмо да нити од звезда нити зодијака, већ свише, то јест од Самога Оца светлости нисходи сваки добри дар и сваки поклон савршени роду људском, све док људи побожно и доброразумно, са преподобношћу и правдом служе Свевишњем Владики, испуњавајући заповести и одредбе Његове.

Када, пак, људи почну да преступају и крше свете заповести и одредбе Његове, тада се сва горепоменута добра одузимају од њих, како опет исти Пророк говори: " Заплакаће земља и опасти, изнемоћи ће васелена и опасти; изнемоћи ће главари народа земаљскога. Јер се земља оскврни под становницима својим, јер пре-ступише законе, изменише уредбе, раскидоше завет вечни. Зато ће проклетство прождрети земљу, и затрће се становници њезини; зато ће изгорети становници земаљски и мало ће људи остати" (Иса. 24, 4-6).

Сагласно овоме пророкује и блажени Давид, говорећи Самом Творцу свих о онима који много безаконоваху: " На клизавом поставио си их, у пропаст бацаш их! Како за час пропадоше, погибоше због безакоња свога, као сан нестадоше!" (Пс. 72,18-19). А да астролошко учење, које тврди да распоред планета и зодијачки знаци дају добро и зло свим градовима и појединачно сваком човеку јесте очигледна лаж, овај исти божанствени пророк Исаија громогласно нас учи, пророкујући египатском царству коначну пропаст.

Пророштво његово гласи: "Престани сада са врачањем својим и са мноштвом чини својих, око којих си се трудила од младости своје, не би ли се помогла, не би ли се оснажила. Уморила си се од мноштва намера својих; нека стану сада звездари који гледају звезде, који проричу свакога месеца и нека те сачувају од онога што ће доћи на те. Гле, они су као плева, огањ ће их спалити, ни сами себе неће избавити из пламена" (Иса. 47,12-14).

Који други доказ убедљивије доказује да је астролошка прелест потпуно лажна и богонепријатељска, и да не може спасти оне који јој се одају, од тога што ће се сви који је упражњавају и који јој се посвећују бити попут плеве мучени огњем вечним и што неће моћи да избаве душе своје из пламена (муке вечне)? Немојмо од глухих и бездиханих и неразумних ствари искати помоћ и предзнање о ономе што науми Творац и Владика свих за свакога од нас, јер то је потпуно непознато и несазнативо сваком створеноме бићу. Ко ће појмити, каже се, ум Господњи или ко ће саветник Господу бити? То јест: нико!

Ако, пак, нико не зна будућност изузев Творца свега и свих, осим ако Сам Он то не открије неком светом и побожном човеку - Пророку Своме, колико ли је онда неразумно да то тражимо од демонизованих и лажљивих врачева и гатара који прате кретање звезда и птица? То нимало не приличи, нити је својствено православним Хришћанима, који свакодневно зборе, хвалећи Господа: "К Теби Господе подижем душу своју, Боже мој, у Тебе се уздам. Не дај да се осрамотим у векове! (Пс. 25,1).

Ако ово изговарамо са вером, молећи се Господу, како онда, поново, са усрдном надом прибегавамо богомрским астролозима и разним гатарама, и безумно сами себе проклињемо? Јер се тиме прибрајамо онима о којима говори псалам: "Да се посраме сви који безаконују". Ко су ти безаконици ако не управо они који безумно одлучују себе од вере у Бога и наде на Владику свега и свих, и који се обраћају - са новцем, са великом вером и надом - заједничарима демона, мислим на астрологе и гатаре, у жељи да од њих сазнају штогод о себи? Па и када нам све то већ не би било строго забрањено Светим Писмом, чак ни тада не бисмо смели томе да прибегавамо, повинујући се Божанственом Павлу који нам даје завештање, говорећи: " А ја нећу да сте ви заједничари са демонима. Не можете пити чашу Господњу и чашу демонску; не можете учествовати у трпези Господњој и трпези демонској (1. Кор, 10, 20-21).

Ако већ каже да не треба да кушамо жртве принесене демонима, јер су скврне, колико ли нам тек онда више забрањује да идемо врачарама и гатарима - служитељима демона, исти тај (Св. ап. Павле) који из робиње у Филипима изагна лукавога духа што гаташе Јелинима и запрети му (да умукне), иако дух говораше истину о Апостолима (Дел. ап. 16, 16-18).

Тако и ми, уподобљујући се учитељу, не само да не треба да желимо да унапред погађамо оно што се има са нама догодити, већ и да треба другима да забрањујемо да се тиме баве, а да оне који неће да се исправе одагнавамо далеко од нас, јер су оруђа лукавога демона и сасуди сачињени на пропаст.

Православни Хришћани треба да се гнушају и гаде тога свом душом својом, и да сву наду полажу на јединога истинитога Бога, Господа нашега Исуса Христа, и да Његове свете заповести свагда са страхом Божијим и вером неодступно испуњавају, говорећи са Пророком: " Господ Бог је сила моја, и даће ногама мојим снагу, и узвешће ме на висине, да бих победио у песми Његовој (Авак. 3,19). Њему нека је слава. Амин.

 

са руског:

Матеј Арсенијевић

 

 

 

<  ^