"Ниси ни хладан, ни врућ"

 

Размотримо нешто подробније тип савремених хришћана-Лаодикијаца који је тако веродостојно, премда и у свега неколико црта, насликан у Апокалипси. Пре свега, Лаодикијцима се пребацује богопротивна духовна млакост. Млак човек се колеба између истине и лажи, између добра и зла. Он као да неће намерно да увреди Бога и на основу тог става сматра себе благочестивим, али доласком јаког искушења он одступа од истина вере, прави уступке непријатељима Христа и Цркве; он се боји да буде очигледан непријатељ, али никада се неће одлучити на више или мање значајан подвиг самоодрицања: он се плаши гоњења за истину, није спреман да трпи оскудицу, тешкоће и понижавања; то јест, једноставније говорећи, он неће себи "проблеме".

Млак човек је фарисеј који прикрива ружноћу душе својом спољашњом побожношћу, али та његова спољашња побожност и лицемерно пристојно понашање не могу да исправе унутрашњу збрку и да сакрију одвратну нагост. Он се налази у стању жалосног самозаваравања, безбрижности, духовног сна и умртвљености и зато не осећа опасност свог положаја. Безбрижност и немарност постају узроци погубног незнања и самоуверености. Млаки Лаодикијац је нарочито сиромашан искреном љубављу, која одликује верне следбенике Христове - Филаделфијце.

Лаодикијци кажу да љубе Христа, али љубав према Њему сматрају да је могуће спајати с пристрасном љубављу према свету и према свему што је у свету. Познато је да је малоазијски град Лаодикија у време када је била написана Апокалипса био богат град, чувен по својој трговини и производњи; живот у овом граду је стварао много искушења и саблазни, с којима лаодикијски хришћани нису имали довољно ревности да се боре. Они су се уздали да ће благодаћу Христовом добити вечно блаженство и желели су га, али нису мислили да је за то потребно одрећи се световних пристрасности, да је пут спасења узак пут самоодрицања. Такво је било духовно стање древних лаодикијских хришћана; такво је, нажалост, и стање многих од нас, савремених хришћана који нити су хладни, нити су врући, већ су само млаки.

Хришћани-Лаодикијци личе на људе који вас уверавају у оданост и пријатељство према вама, али ако се захтева да докажу пријатељство и оданост не речима, већ самоодрицањем на делу, они не показују спремност за то. У њима нема учења речи Божије: Не можете служити Богу и мамону (Мт.6,24); Ако неко љуби свет, љубави Очеве нема у њему (1 Јн.2,15); Не знате ли да је пријатељство према свету непријатељство према Боіу? Јер ко хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје (Јк.4,4) и тако даље. Они који себе називају хришћанима, а не следе ово учење Еванђеља ο ономе у чему се састоји истинско служење Христу, који се одлучују да споје служење Христу са служењем свету, ревнују, очигледно, за побожност и у исто време се предају човекоугађању и боје се да повисе свој глас против безбожности, богоборства и богоотпадништва - сви такви заслужују прекор упућен лаодикијском хришћанину: Ниси ни хладан, ни врућ.

О, да си хладан или врућ! - говори затим Спаситељ; односно, мораш изабрати једно: или мораш бити истински хришћанин, у потпуности, и бескрајно одан Божанском Учитељу свом, или би било боље да уопште и не знаш за хришћанство. Непознање Христа, иако је велико зло, доиста је мање зло у поређењу са издајом Христа и одрицањем од Њега (разуме се да то одрицање може бити не само речима, него и делима). Зато је и речено: Онај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен. Α који није знао, иа је учинио што заслужује батине, биће мало бијен (Лк. 12,47-48). И врло често млаки људи који имају само маску праведности, даљи су од спасења него највећи грешници (као што се то види на примерима еванђељских покајаних блудница и цариника и гордих и лицемерних фарисеја који нису осећали потребу за покајањем).

Млаки лаодикијски хришћани који немају искрену оданост Христу налазе се у опасности да их Он одбаци. Према Откривењу, они изазивају у Христу одвратност према себи, одвратност ο чијој снази се може судити када се пореди са оним осећањем какво човек има у мучнини: Тако, пошто си млак, и ниси ни хладан, ни врућ, избљуваћу те из уста својих. Нека се боји свако од нас ове страшне пресуде правосуђа Божијег и нека се потруди да стекне ону пламеност у вери и чврсту верност Христу без којих нема правог хришћанина!

Преподобни Јефрем Сиријски је у Беседи на Долазак Господњи, крај света и долазак антихристов предсказивао: "Онима који имају знање без напора ће бити познат долазак антихриста. Α који има ум за животне ствари и љуби земаљско, томе неће бити ово јасно, јер везан увек за животне ствари, иако ће чути, неће веровати и гнушаће се оних који ο томе говоре. Α свети ће се укрепити зато што су одбацили сваку бригу за овај живот". Данас видимо да се речи св. Јефрема Сиријског тачно обистињују. Хришћане (Филаделфијце) који иступају против богоборачке и човекомрзачке идеологије јудеомасонства и глобализма, против електронске идентификације, екуменизма, модернизма, црквеног либерализма и других богоотпадничких појава, називају расколницима, маргиналцима и екстремистима.

Наравно, данашњи црквени либерали у првом реду могу бити убројани у категорију Лаодикијаца. Управо су либерално настројени "црквени посленици", међу којима је, нажалост, не мало јерараха, свештенства и богослова - руководиоци и идејне вође црквеног лаодикијства. Страх пред световном влашћу и "страх јудејски" (видети:Јн. 19,38;20,19) код црквених либерала је јачи од страха Божијег и зато они користе сада све снаге свог разума (зато што срце и савест то никада не могу да учине) да оправдају своје потчињавање антихристовом систему. Они покушавају да подрже црквене установе одрицањем од духовне слободе и од херојског и бескомпромисног исповедања православног вероучења (иако је само то у стању да одржи Тело Христово непобедивим пред вратима пакла), "стиде се" захтева речи Божије и црквених канона као "застарелих", "канона који су заостали за животом који је далеко отишао напред", те недовољно "прогресивних", сматрају да каноне треба укинути или преиначити, а црквено учење прилагодити савременим начелима "толеранције" и "демократизма". Све се то спаја с приврженошћу формализму, као да је суштина наше религије у церемонијама, помпезности, званичним сусретима, конференцијама и говорима, као да је Црква чисто земаљска, "друштвена" организација, "правно лице", а не богочовечански организам, не мистично Тело Христово (Еф. 1,23; Кол. 1,24 идр.).

Α хришћани-Филаделфијци, напротив, не прихватају савремене "демократске" вредности, како у политичкој сфери (они сматрају да угодна Богу може бити само власт православног самодржавног Цара - помазаника Божијег), тако и у другим сферама живота (социјалној, економској, културној и религиозној). Филаделфијци одбацују такозване "либералне" реформе, како у Цркви, тако и у држави.

"Демократија је у аду, а на небу је Царство", кажу неки. Други "пастир добри" (Јн.10,14), свети Филарет Московски (1867), је тврдио: "Потпомагати 'демократију' значи не потпомагати Русију која је главна препрека за 'демократију'." И наш савремени светитељ, митрополит Јован (Сничев, ΐ 1995), писао је ο демократији да су "све њене идеје саздане на лажи": "И у Русији - додао је он - државни распад је неизбежна последица примене начела 'демократије' у пракси државне изградње... Ова операција је већ више пута била извршена на развијеним западним земљама. Тамо национална државност данас служи у знатној мери као декоративно покриће реалне власти - можете је назвати како хоћете: влашћу светског масонства или међународног капитала, транснационалне корпорације или космополитске елите".[1]

Лаодикијац је данас сваки хришћанин (код год то био - мирјанин, монах, свештеник или архијереј) који се слаже са системом звери, системом који се сада уводи и који му не пружа никакав духовни отпор.

"Постоје људи који верују, али готово ништа не чине - говорила је царица-мученица Александра Фјодоровна - Оне пак, који љубе Христа, одликује управо делање". Такво делање које сведочи ο љубави према Христу и јесте данас исповедничко одбијање хришћанина свега онога што му нуди антихристова глобализација (лични кодови, нови документи и остало), одлучно супротстављање глобалистичким богоборачким снагама и рад на препороду Свете царске Русије.


 

[1] Беседа Јована, митрополита Петроградског и Ладошког, Свештена и света ствар је власт, Совјетска Русија, 16. децембар 1993.

 

 

 

< ^ >