Значај чистоте целомудрености
Веза чистоте и светости према апостолу Павлу. Плодови чистоте и награда за њу. Преподобни Јефрем Сиријски о чистоти целомудрености.
Воља Божија је светост ваша, каже апостол Павле (1. Сол. 4; 3). Да не бисмо сумњали у погледу тога шта је он хтео да назове светошћу - да ли праведност, да ли љубав, да ли смирење или тршвење, јер се кроз све те врлине задобија светост - он разјашњава шта је заправо хтео да назове светошћу: Јер је ово воља Божија - светост ваша, да се чувате од блуда. И сваки од вас да зна држати своје тело у светости и части, а не у страсној жељи, као и незнабошци који не познају Бога (1. Сол. 4; 3-5). Чистоту целомудрености апостол назива чашћу сасуда (тј. нашег тела) и светошћу. Напротив, онај који се препушта страсти похоте налази се у бешчашћу и нечистоти и далеко је од светости.
Настављајући своје слово о чистоти, апостол затим каже: Јер вас не призва Бог на нечистоту, него у светост (1. Сол. 4; 7). Онај који одбацује то што је речено о светости не одбацује људску, него Божију заповест. Он одбацује Бога Који је наше срце одредио за обитавалиште Свог Светог Духа (1. Сол. 4; 8). Према тумачењу Светих Отаца, апостол Павле овде указује да ће посредством чистоте целомудрености "Свети Дух обитавати у нашем срцу, што чини највишу плату савршене награде и блаженства"[1] Као потврду овоме, он у другој посланици пише: Старајте се да имате мир са свима и светост, без које нико неће видети Господа (Јевр. 12; 14). Апостол је овом поуком јасно показао да без чисто-те целомудрености, односно без светости коју обично називају непорочношћу духа и чистотом тела, нико неђе моћи да види Бога. Да би још више разјаснио ову мисао, апостол додаје: Ко не буде блудник или пошн као Исав (Јевр. 12; 16).[2]
Чистота је знак душевног здравља, извор духовне радости. Онај који жели да задобије љубав према Богу мора се бринути о чистоти своје душе. Истинска чистота чини да душа у часу молитве задобије одважност. Одважност је пак плод чистоте и труда на њеном задобијању.[3]
У чистоти обитавају велика светлост, радост, мир и трпљење. У блуду, међутим, обитавају жалост, униније (чамотиња), незасити сан и непрозирна тама", пише св. Јефрем Сиријски.[4] Древни подвижници су прекрасно казали да је "блуд лаж (обмана) а да је целомудреност истина и истинска наслада."[5]
Угодност ("сладост") чистоте целомудрености не може се речима објаснити ономе који се није удостојио да достигне узвишеност ове врлине. Прекрасно дело Божије! Телесни човек, који се налази у телу, одбацује телесне страсти и, упркос великој разноликости животних околности, непријатељских напада и саблазни, силом Божијом непоколебиво обитава у чистоти. Ко достигне овај степен врлине и сам ће, будући зачуђен, с искреним расположењем срца ускликивати: Чудесна су дела Твоја, и душа моја зна то веома (Пс. 138; 14).
Због свести о победи над поривима страсти, због радости и спокојства савести, због поштовања према самоме себи, целомудрени задобија постојану душевну насладу. У страсти обитава усталасаност, махнитост, избезумљеност, телесна слабост и болести. Наслађивање у страсти је краткотрајно, а након њега следи грижа савести, помрачење ума, жаљење, љубомора, свађа, претња, стално незадовољство, раздражљивост и душевна пометња а приликом смрти - велики бол и тежина на души.[6]
"Чистота чини да нас Бог усвоји и, колико је то могуће, чини да Му се уподобимо."[7] Као непропадљив и бестелесан, Господ се радује чистоти и непропадљивости нашег тела. Демони се, међутим, како тврде неки подвижници, ничему не радују толико колико злосмрадију блуда, као што ни ма коју другу страст не воле толико, колико ону која скрнави тело. "Као што је свињи пријат-но да се ваља у блату, тако се и демони наслађују блудом и нечистотом."[8] "Према начину живота, телесни људи се ниједном другом врлином не приближавају толико духовним ангелима, колико заслугама и благодаћу целомудрености. Посредством целомудрености они, иако још обитавају на земљи, имају, према апостолу, живљење на небесима (Филипљ. 3; 20) које ће, према обећању, након васкрсења из мртвих и након одбацивања телесне пропадљивости, у будућем животи имати свети, иако га поседују још овде, док су у привидном телу."[9]
У похвалу чистоти целомудрености, преподобни Јефрем Сиријски каже: "Чистота се гнуша раскоши, неге и префињеног украшавања одеће. Чистота је непријатељица скупоцених јела, она се клони пијанства. Чистота је узда за очи, она читаво тело из таме изводи на светлост. Чистота поробљује тело, њен поглед прониче у небеско. Чистота је родоначелница љубави и ангелског живљења. Чистота има чисто срце, слатко грло и светло лице. Чистота је дар Божији, испуњен добротом, поуком и знањем. Чистота радује срце које ју је задобило и окриљује душу за небеско. Чистота рађа духовну радост и умртвљује жалост. Чистота умртвљује страсти и рађа бестрашће. Чистота просветљује праведне, помрачује ђавола, иде према циљу ради награде небескога призвања Божијега у Христу Исусу (Филипљ. 3; 14). Чистота прогони униније, саветује трпљење. Чистота је лако бреме, које неће потонути на водама, и вечно богатство, скривено у души христољубивог човека а онај који је (чистоту) поседује, пронаћи ће то богатство и у време оскудице. Чистота је прекрасна имовина, коју звери не могу да раскомадају, нити огањ да сажеже. Чистота је духовна кочија и онога, који је поседује, узводи на висину.
Чистота отпочива у кротким и смиреним душама и рађа људе Божије. Чистота, као ружа, цвета у души и телу и читав дом испуњава миомирисом. Чистота је претходник и сакупљач Светога Духа. Због онога који љуби чистоту радује се Свети Дух и дарује му тршвење. Чистота умилостивљује Бога, достиже Његово обећање и у свим људима задобија благодат. Њу су заволели свети, њу је заволео и свети еванђелиста Јован. Кад ју је заволео, удостојио се да (на Тајној вечери) отпочине на грудима Господа славе. Чистота задобија почасти не само за приснодевственике, него и за оне који живе у супружништву. Њу ћемо свим срцем заволети и ми, благословени следбеници Христа Спаситеља, да бисмо обрадовали Духа Божијег Који живи у нама."[10]
[1] Преподобни Јован Касијан Римљанин, О уставима општежића, 6:15
[2] Преподобни Јован Касијан Римљанин, исто. Стр. 81-82
[3] Преподобни Исаак Сиријски, 54. и 55. слово
[4] Преподобни Јефрем Сиријски, Сабрана дела, том 1. стр. 132
[5] Преподобни Нил Синајски, 163. писмо, Сабрана дела, књига 2, стр. 92
[6] Свети Јован Златоусти, Тридесетседма беседа на Прву посланицу Коринћанима, Сабрана дела, т.10, стр. 381, види такође: Свети Димитрије Ростовски, Духовни Азбучник, Сабрана дела, тзом. 1, стр. 1020-1021
[7] Преподобни Јован Лествичник, Лествица, 15. поука
[8] Преподобни Јефрем Сиријски, Сабрана дела, том. 1, стр. 132
[9] Преподобни Јован Касијан Римљанин, О Уставима општежића, 6:6, Списи, стр. 76
[10] Преподобни Јефрем Сиријски, Сабрана дела, том. 2. стр. 151-152
