Везе целомудрености са осталим хришћанским врлинама
Целомудреност је повезана са самоодрицањем, уздржањем и трпљењем. Скрушеност срца и страх Божији. Смирење. Молитва. Целомудреност и љубав узводе човека ка светости и богоопштењу.
Као свеобухватна врлина, врлина целомудрености (у широком смислу речи) одражава у себи душевно здравље и чистоту живљења. Она се налази у суштинској вези и у органском јединству са свим хришћанским врлинама."[1]
Пре свега, чистота и целомудреност повезани су са самоодрицањем, са уздржањем, са трпљењем и страхом Божијим. Преподобни Никита Ститат указује да је мајка чистоте и целомудрености "свестрано уздржање, а отац - страх Божији."[2]
Свети Јован Златоусти назива пост и уздржање потпором целомудрености.[3] Уздржање је посебно неопходно у циљу задобијања чистоте од телесних страсти.[4] "Онај ко жели да Господу представи целомудрено тело и чисто срце дужан је да очува негневљење и уздржање, јер ће без ове две врлине сав наш труд бити узалудан."[5]
Чувари целомудрености су скрушеност срца и обитавање у покајању чула. Скрушеност срца је непријатељ лукавих и срамних помисли, а помоћник цело-мудрености - безмолвије у послушању.[6]
Целомудреност се гради на смирењу. "Ова врлина (целомудреност) не може се задобити уколико претходно не буду положени темељи смирења."[7] "За смиреноумљем следи уздржање у свему, самоограничавање, унутрашње, духовно добро устројство и украшавање душе целомудреношћу."[8] "Услед страха Божијег, смиренога у свако доба прати скромност у свим удовима, устројеност чула и скрушено срце." Ове две врлине, тј. смирење и целомудреност, припремају душу за примање благодатних дарова Светога Духа, као "вереничког залога за Свету Тројицу."[9]
Врлине целомудрености и чистоте стално прати молитва. "Ако је неко заволео девственост или ако ревносно поштује брачну целомудреност, ако је неко одредио да за своје сапутнике има кроткост и негневљење или неку сличну врлину - лако и без напора може да пређе пут благочестивог врлинског живота, уколико за своју руководитељку прихвати молитву", каже св. Златоуст.[10]
Врлина целомудрености незамислива је без милосрђа, без љубави која оживотворава сваку врлину. Према речима овог истог светитеља, без милосрђа се губи врлина целомудрености. На пример, луде девојке из еванђелске приче ни-су биле осуђене због неког смртног греха, него због недостатка јелеја, тј. милосрђа.[11]
Целомудреност и љубав су најтешње повезане. "У правди с љубављу... састоји се продуховљење душе, а продуховљење тела у целомудрености која обухвата и сваку ослобођеност од свега чулног (грешног) и потпуно очишћење од страсти."[12]
Посредством искрене љубави чистота и целомудреност узводе човека до светости и богоопштења, "сједињују га са Богом."[13]
Јер је воља Божија светост ваша, каже апостол Павле (1. Сол. 4; 3), да сваки хришћанин сачува своје тело у чистоти и части. Апостол посебним по-хвалама велича целомудреност (в. 1. Сол. 4; 3-8), приписујући светост управо овој врлини и указујући да особито посредством ње "Дух Свети обитава у на-шем срцу, а што представља највишу плату савршене награде и блаженства." Без непорочности и светости душе нико неће видети Бога (в. Јевр. 12; 14-16).[14]
"Светост је испуњавање срца свим врлинама, али она превасходно бива посведочена одсуством телесних нагона и саосећања", пише еп. Теофан Затворник.[15]
Заједно с правдом и благочешћем целомудреност представља неопходан чинилац светог живота. Живети праведно не значи само не нарушавати правду у односу на друге, него значи и чинити им свако добро. Живети благочестиво значи све творити са страхом и страхопоштовањем пред свеприсутним и свеви-дећим Господом Богом Сведржитељем, све Њему посвећујући и свесрдно ревнујући на слави Његовог пресветог имена. Благочешће свестрано обухвата односе нашег ума и срца према Богу, а превасходно молитву и савршавање свега у Његову славу.
На тај начин, "целомудреност, праведнорт и благочешће обухватају целокупан свети живот и садрже у себи све заповести, васцелу вољу Божију" за наше спасење.[16]
[1] Упореди Епископ Теофан (Говоров): Тумачење пастирских посланица Св. Апостола Павла, стр. 104
[2] Преподобни Никита Ститат, Други стослов природних и психолошких поглавља, 48, Добротољубље (руско издање) том. 5. стр. 125
[3] Свети Јован Златоусти, Прва беседа на Другу посланицу Солуњанима, Сабрана дела, 11. том, стр. 575
[4] Преподобни Јован Лествичник, Лествица, 14 и 15 поука
[5] Преподобни Јован Лествичник, О страстима и врлинама, 81
[6] Преподобни Јован Лествичник, О страстима и врлинама, 97. упореди Преподобни Марко Подвижник, Слово 2, 123; Морално-подвижничка слова; свети Теодор Едески, Делатна поглавља, Добротољубље, (руско издање) том 3, стр. 324
[7] Преподобни Јован Касијан Римљанин, О уставима општежића, 6:18, Списи, стр. 82
[8] Преподобни Исаак Сиријски, Подвижничка слова, 164. Добротољубље (руско издање), 2 том, стр. 702
[9] Преподобни Исаак Сиријски, Подвижничка слова, 164. Добротољубље (руско издање), 2 том, стр. 754
[10] Свети Јован Златоуст, О молитви, Сабрана дела, том 2.
[11] Свети Јован Златоусти: Четврта беседа на Посланицу Титу, Сабрана дела, 11. том, стр. 799
[12] Епископ Теофан (Говоров): Тумачење пастирских посланица Св. Апостола Павла, стр. 89
[13] Преподобни Никита Ститат, Делатна поглавља, 49; Добротољубље (руско издање) 5 том, стр. 126
[14] Преподобни Јован Касијан Римљанин, О уставима општежића, 6:15-16, Списи, стр. 81-82
[15] Епископ Теофан (Говоров): Тумачење посланице Св.Апостола Павла Ефесцима, стр. 337
