Техногени окултизам

 

Телевизија, видеотехника, филм, радио, компјутери, штампа врше огроман утицај на човеков дух и психу. Данас они умногоме одређују по-нашање, лично и јавно мњење. Тај утицај је толико велики да се масовни медији озбиљно називају четвртом влашћу.

Да, ова средства преузимају власт над душама људи и одређују им у шта и како да верују, како да живе.

Још је Наполеон својевремено говорио да 5 листова могу да учине далеко више, него добро наоружана и обучена армија од 100 хиљада људи.

 

Телевизија и деца

 

У штампи сам писао о огромном и разорном дејству телевизије на децу и омладину. Дечији психијатри и психолози данас сматрају да ће главне болести деце у 21. веку бити болести од телевизије и компјутера. Али какву штету деци наноси наш уобичајени домаћи сапутник, не само сапутник, већ сада и незаменљиви члан наше породице - телевизор? Штета од њега је трострука: зрачење које доводи до развоја нервносоматских поремећаја; астенонеуротични и соматски поремећаји, повезани са дуготрајним седењем испред телевизора и општа непокретност; информативни утицај који се испољава углавном у психоемоционалној сфери.

Деца проводе много часова испред телевизора и компјутера. Њихова пажња је потпуно усмерена на екран. Ова деца по правилу мало читају, или скоро уопште ништа не читају, њихова интересовања се своде на простор екрана. Непрестано зрачење које потиче из кинескопа доводи до нагле астенизације (исцрпљености) нервног система. Резултат тога је то да код такве деце памћење слаби, она почињу теже да уче, постају трома и без иницијативе. Често долази до поремећаја сна: деца тешко тону у сан, често сањају кошмарне снове (као резултат преживљавања догађаја које су гледала на телевизији). Ујутру она тешко устају, осећају се уморно.

У школи су оваква деца обично трома, тешко се концетришу на наставном процесу, теже схватају приликом решавања задатака.

Код њих се развија раздражљивост и преосетљивост, зато се она често свађају са друговима из разреда, постају неприлагодљива и увредљива. Школски успех им је лош.

Као резултат дуготрајног седења и непокретног начина живота може им се појавити поремећај рада црева, погоршава им се перисталтика и развијају се затвори. Могу настати и појаве застоја у органима мале карлице, што доприноси развоју или јачању онаније, што са своје стране, још више астенизира нервни систем. Код деце се јављају астенонеуротична стања, честе главобоље.

Последица је то да се интелектуални развој такве деце успорава, а карактерне црте се погоршавају. Соматски поремећаји и непокретан начин живота доводе до честих обољења.

Страшно је и то што резултат дуготрајног седења испред телевизора може бити и погоршање међусобних односа ове деце са родитељима. Она постају непослушна, на захтеве или молбе родитеља да се одвоје од телевизора реагују скандалом и сузама.

Овде је важно истаћи да се деца толико уживљавају у свет који приказује телевизија, да га упијају у своју душу и труде се да живе по његовим заповестима. Телевизија свесно или несвесно кодира понашање детета и омладинца, приморавајући га да живи по законима света који он упијају у себе са његових екрана. Кодирање при томе не мора обавезно бити непосредно, већ посредно: код деце се изграђује својеврсни психолошки стереотип понашања и мишљења. То неоспорно доводи до недуховности, развоја егоизма, бездушности и суровости.

За психички и интелектулни развој деце нарочито су опасне електронске игре и специјални електронски додатни делови за телевизоре. Електронске игре толико одушевљавају децу, да она заборављају све на свету. Она могу сатима непрекидно да седе поред телевизијског екрана или са електронском играчком.

Деца седе пред екранима и ратују с баналним ликовима које треба убијати или од којих се треба спасавати. В. Тросњиков (Православна Москва", бр. 16-17, јун 1995) пореди дејство електронских монструма" на дечији мозак са дејством наркотика. Он сматра да ове умне" (електронске) игре нимало не развијају интелект, већ га напротив, подјармљују. Оне развијају само оне стране интелекта које се у животу показују бескорисним, јер ове игре увек смештају човека у један јако упрошћени свет, регулисан неколиким јасно формулисаним правилима, док стварни свет који нас окружује не може бити смештен ни у какав коначни скуп правила. О томе сведоче тзв. негативне теореме математичке логике" из којих следи да је улога рационалног сазнања у општем разумевању била веома мала. Ове игре не развијају стваралачку интуицију.

Ниједан истински паметан човек - пише В. Тросњиков - не користи у својим животним дилемама било какве алгоритме; то чине пре шизофреници (тзв. разонерско бунцање). Уколико би особине које развијају хазардне игре заиста биле корисне, онда би људи на положај војсковођа постављали најбоље шахисте - јер шаховска игра је од самог почетка била замишљена као имитација ратних дејстава. Међутим, сам чин имитације већ носи у себи толику редукцију, да подражавање испада потпуно различито од оригинала. Нема никакве сумње да би Суворов изгубио шаховску игру не само са Каспаровом, већ са било којим другоразредним шахистом".

Такође треба истаћи да електронске игре убијају у деци духовност и утичу на то да она касније почињу да се баве окултним занимањима. Деца оболела" од електронских игара, постају непослушна и недисциплинована. Она се навикавају да чине не оно што је потребно, већ оно

што је пријатно.

На тај начин, утицај телевизије и електронских игара на развој и здравље деце неоспорно је штетан и врши утицај како на физичко, тако и на психичко здравље и њихов духовни развој.

 

Утицај телевизије на одрасле

 

Али утицај телевизије је велики не само на децу, него и на одрасле. Телевизијски гледаоци се, а да ни сами тога нису свесни, излажу хипнотичком дејству и губе способност самосталног мишљења, примају као своје оно што им се намеће са телевизијских екрана, урањају у свет илузија, губе осећај реалности.

Телевизија нуди једну исту недуховну храну свим људима, и они због тога губе индивидуалност, постају духовно слични једни другима.

Телевизија је моћни расадник практичне, животне безбожности, одводи човека од Бога у свет страсти, суровости, обмане и окултизма. Управо се преко телевизије врши огроман окултни утицај на човека: сетимо се телевизијских сеанси А. Кашпаровског, А. Чумака, сусрета са Џуном, врачем Ј. Лонгом, екстрасенсима... Какав значај има само емисија Треће око"! А гледаоци ове окултне духовне заразе су милиони и милиони људи! Нисам погрешио, написавши реч зараза". Као што се заражавамо вирусима, микробима и обољевамо од различитих заразних болести, тако се и преко телевизије заражавају наше душе различитим духовним пороцима који нас одводе од Бога право ђаволу.

Људи упијају начин живота, мишљења и понашања које им диктира телевизијски екран и тај поступак их на својеврстан начин кодира. Они хоће да живе исто онако као што живе јунаци са екрана, али како се наше жеље скоро никада не подударају с нашим могућностима, долази до нервних поремећаја. Ово доводи до развоја код људи неуроза, декомпензације скривених дефеката психе и психичких обољења. За то што се током последњих година знатно повећао број нервно-психичких обољења, криве су не само друштвено-економске недаће, него и бескрајне стране телевизијске серије. Оно што свакодневно гледамо на телевизији не подудара се с нашим могућностима, а жеља да живимо на њихов начин" (западни) толико је саблажњива, да нас то, хтели ми то или не, доводи до унутарњег разочарања. Оно се испољава у нашем незадовољству, доводи до психоемоционалне необузданости и честих поремећаја у понашању. То је неоспорно узрок и честих породичних размирица, јер желимо да подражавамо екрану", а наши укућани често не могу да удовоље нашим жељама.

С друге стране, савремене тв-емисије развијају у људима најјаче страсти - сексуалну пожуду, алкохолизам, пушење, мржњу, злобу, превару, суровост, интриге и много тога другог. Човек постаје роб телевизора, а овај робовласник" управља људским душама.

Треба се сетити какав утицај су имале на људе телевизијске серије Робиња Изаура", Богати такође плачу", Моја друга мама" и друге. Свуда - и у кухињи, и на послу, и у саобраћају, и на јавним местима - људи су само расправљали о прошлим и будућим серијама, живели су туђе судбине. Као лекару су ми познати случајеви инфаркта миокарда и мождане капи од оваквих доживљаја. Људи умиру, и то за шта?

Телевизијски демон" убеђује, убеђује и убеђује... А људи слушају, слушају и слушају... Па зар то није управљање свешћу људи? И зато се данас с пуно разлога може тврдити да је телевизија постала најмоћније оружје у рукама ђавола.

 

 

 

 

< ^ >