Summa Theologica и схоластицизам

 

Да би се јасније разумеле последице такве промене, треба само погледати дело најутицајнијег схоластичара, Томе Аквинског (1227-1274), који је поставио правац будућег развоја западне теологије. Намењена као завршна реч хришћанског богословља, његова Summa Theologica, обимно дело од неких двадесет томова, настало је из премиса Аристотелове философије. Бог, човек, ђаво, постанак света, свршетак света - питања брижљиво испитана са свих могућих страна, разложена бројним категоријама, анализирана, дефинисана.

Серијал питања у делу Томе Аквинског поставке и закључци, наликују предмету неког правног случаја. На пример, у расправи о узрочнику греха, он поставља питање: "Да ли је ђаво директан узрочник сагрешења човека?" Ово питање је предмет многих библијских и светоотачких списа која заиста потврђују да нас ђаво искушава, али да се не можемо кушати против наше воље - једно врло јасно полазиште (став). Стилом неуморног саветодавца, методологија Аквинског се састоји у изношењу низа становишта поводом постављеног питања, на која он потом одговара истим разложним редоследом. Претпоставка је да ће се објективним приказивањем позитивне и негативне стране аргумента, стићи до истине.

Његова прва намера је да се буквално постави наспрам питања на које одговара: "Чини се да је ђаво посредни узрочник човековог сагрешења. Зато греси садрже директно порочно хтење. Али Августин каже да ђаво побуђује његове пријатеље злим жељама", и Пречасни Беда говорећи о Постању 5, 3, каже да 'ђаво нагони ум злим жељама; а Исидор каже да ђаво испуњава срца људи скривеним страстима! Дакле, директан узрочник греха је сам ђаво". Свакако, изван контекста ови одломци не показују намеру ових писаца, и према томе њиховим исказима не морамо да се бавимо. Али Аквински допушта себи ово једнострано расуђивање напросто да би то оповргао, да би оставио утисак феноменалности свог логичког закључивања.

У својој, другој примедби изјављује: "Даље, Јеремија каже да 'како је Бог створитељ добра, тако је ђаво створитељ зла. Заправо, Бог је директан узрочник нашег добра. Дакле, ђаво је директан узрочних наших сагрешења." Овај стил излагања чини примедбу разумном све дотле док се не схвати да човек чини добра дела својом сопственом вољом, а исто тако и покренут Богом.

Полазиште број 3: "Даље, философ (мисли на Аристотела), каже: 'неопходно је да постоје спољни извори људских односа! Човекове намере нису све добре, већ има и лоших. Због тога, Бог покреће човека на добре односе, и директан је узрочник добра, тако и ђаво гони човека на зло представљање и директан је узрочник сагрешења".

Потом Аквински гура све у страну, да би показао логички простор истине: "Насупрот", каже он, 'Августин доказује да 'ништа друго осим његове, сопствене воље чини човеков ум робом сопствених жеља'. У овом смислу човек не постаје роб својих сопствених хтења, сем кроз грех. Дакле, узрок греха не може бити ђаво, већ сама човекова воља". Аквински даље истиче сопствено полазиште: "Ја одговарам, грех јесте одређена радња, и нешто може бити директан узрочник сагрешења на исти начин као што је неко истовремени узрочник радње; ово се дешава самим покретањем главног узрочника те радње на њено извршење. Значи, главни узрочник радње сагрешења је пристанак, како је сваки грех својевољан. Доследно томе, ништа не може бити директан узрочник греха сем пристанка који покреће човекову вољу на извршење греха (његово извршење)."

Премда Аквински наводи бројне одломке дела Светих Отаца, јасно је да у основи његове логике лежи његово сопствено закључивање. Цела Summa je препуна силогистичких закључивања ове врсте. Ако, због тога, томе следи, дакле... наговештавајући пораст зависности теологије од људског интелекта.

Јасноћа излагања и темељитост овог философа не могу се порећи. Али његов поступак разлагања садржаја по средини све док се његово суштинско значење не нађе у опасности да буде прекривено сенком управо оваквог поменутог разматрања, пример је одступања од православног светоотачког предања. "Општи правац светоотачке мисли је утемељење Истине хришћанског веровања на основи Божанског откривења, а не њено утемељење на рационалном, апстрактном закључивању".

Још у 4. веку свети Григорије Нисијски је написао:

"Човек, одбацивши наслађивање своје у Господу (Пс. 36, 4), и радовање у црквеном спокоју, латио се духовних питања суштине твари и мерилима важења..."

Док истинско богословље има за свој циљ врло практичне подвиге хришћанске духовног усавршавања, дотле схоластика нагиње академском расуђивању и подлеже апстрактном нагађању. Чак и овако истакнуто дело као што је Summa, садржи питања која не могу наћи примену у духовном животу. На пример, Аквински поставља питање:

"Да је Ева згрешила, а не Адам, да ли би њихова деца била одговорна за прародитељски грех?" Ово питање је потпуно бесмислено и чиста је претпоставка. Светоотачко богословље признаје да су Божји путеви уму човека несхватљиви и док расправе појединих питања дају плода, на пример - како грех утиче на живот човека, питања која су апстрактна не би требало разматрати.

Схоластика је теологији подрезала крила, уздигла је у домен логике, ограничила је на домен природног сазнања коју свети Исаак Сиријски описује као "први ступањ умовања... његове особине су гордост и надменост. Шепури се, а остаје да корача у тами; оно што поседује вреднује земаљским мерилима, а не зна да постоји нешто боље и од ње саме".

Други ступањ садржи подучавање врлинском животу. Далеко изнад је трећи ступањ. Припада самој вери, оставља умовање на страну и ставља тачку на узрочнике... Први ступањ умовања чини душу равнодушном за труд приближавања ка Богу. Други, греје душу, тера је на напредовање ка ономе што је у висини вере. На трећем ступњу је предах од делања, сама благодат тајне будућег живота."

Да би се уважио схоластички заокрет, битно је разумети главне разлике између теологије - у њеној основи је вера у Божанско откривење, и философије, која је по својој природи сва skepsis, извире из сумњи свега онога што нам наше представе говоре; чак и када дођемо до веровања у Бога (философи идеалисти) о Богу расуђују "објективно", као да је Он предмет неке безличне спознаје - изабрани предмет изложен рационалном испитивању и одређивању...

Одведена у загрљај философије, чији је језик и методологију присвојила, западно богословље почело је да губи своју живу везу односа са Истином; схоластицизам постаје неплодна окосница игре прикладна вежбању интелекта, а не стицању познања Творца и Његове Творевине.

Услед тога, хришћанство је сведено на систем у намери да се "усаврши" као теологија откривења. А овај покушај људског умовања да преиспита Хришћанство, лежи у самом корену даљег скретања Запада.