Игнације Лојола
"До разговора долази онда када човек замисли пред собом Исуса Христа, распетога на крст."
(Из поука Игнација Лојоле о созерцању)
"Сам од себе не стварај слике и не обраћај пажњу на оне које се саме стварају, нити дозвољавајуму да их прима у себе. Јер све ово, будући да долази споља, служи за обману душе. Ум и сам по себи има природну силу да машта и лако може да створи привидне слике онога што жели... Тад онај ко ово доживљава постаје машталац, а не безмолвник [тиховатељ]."
(Преподобни Григорије Синаит, подвижник из 14. века)
"Избави нас, Господе, од заноса у молитви. Узбуђење, силни потреси и узнемирења представљају просто кретање крви услед распаљене уобразиље. За такве молитве многа упутства написао је Игнаиџје Лојола. Људи долазе до таквих заноса па мисле да су узишли на високе степене, али све су то мехурићи од сапунице: права молитва је тиха и мирна, и она је таква у свим својим степенима."
("Писма о хришћанском животу" еп. Теофана Затворника)
"Уобразиља - способност стварања и задржавања слика, представља најмање цењену и најнижу способност! Већ и због тога њој не треба допуштати да се појављује у вишој области каква јемолитва... Ако допустите слике, постоји опасност да се молитва претвори у маштање... Сећам се шта је рекао један старац који је на молитви увек сликовито представљао Бога. Када су му објаснили да не треба тако да чини, он је рекао: 'Ви сте ми одузели Бога'... А нису му одузели Бога, него његово маштање."
, ("Сабрана писма епископа Теофана")
Игнације Лојола је рођен 1491. године у Шпанији, у аристократској породици. Године младости провео је на двору шпанског краља. Као и Фрања, у то време се одушевљавао средњевековним романима. Жудео је за славом, па је са тридесет година учествовао у бици против Француза, приликом одбране града Памплоне, где је био тешко рањен. Током опоравка почео је да чита житија светих, чији су подвизи - посебно они Фрање Асишког - у његовим очима добили ону вредност коју су раније имали подвизи витезова и хероја. Фрањин пример привлачио је Игнација. Почео је да машта о апостолској служби и решио да се посвети проповедништву.
Најпре се, у невеликом каталонском градићу Манреси, посветио аскетском животу. У то време доживљавао је различита виђења. Затим је 1528. пошао у Париз како би добио теолошко образовање. У Паризу је створио круг пријатеља које је надахњивао за дело проповедништва. Тај круг је коначно формиран 1534. године. Године 1537. Лојола је пошао у Рим; тамо је добио папин благослов за оснивање реда Исусоваца (језуита). Устав тог реда потврђен је 1540. године. Лојола је добро организовао и развио ову установу, створивши од ње моћно оружје римокатоличке пропаганде. Несумњиво, он је поседовао огроман организаторски таленат. Умро је 1556. у Риму. Седамдесетак година после смрти Католичка црква га је убројала међу свете.
Фрања Асишки је у католичком свету оставио јасно сећање на своју мистику; Игнације Лојола је ту мистику развио, написавши, између осталих дела, познато руководство за достизање екстатичких стања под насловом "Духовне вежбе".
Прелазећи на ближе разматрање Лојолиних "Духовних вежби", видимо да се, након првих корака који се сматрају за веома важне, тачније - вежбања отшелника у провери своје савести ("examen") и у кајању за грехе ("manrese", Introduction 8), следећа најважнија вежбања код Лојоле представљају терминима "mediter" и "contempler".
Под речју "медитација" подразумева се бављење апстрактним контемплацијама (апстрактном мишљу), "када човеково памћење обнавља у његовом уму сећање на неку хришћанску догматску или моралну истину, и када уједно мисао почиње да тежи ка њеном усвајању а воља подвижника усмерена је ка потчињавању истини, ка подстицању себе на жељу да се веже за њу.[1]
Под речју "контемплација" не подразумева се созерцавање нечег апстрактног, него созерцавање истине оваплоћене у Спаситељевом животу, при чему се човекова душа "учи да у својој уобразиљи види и чује ваплоћену Реч, да се саживи са Богочовеком и да Га созерцава".[2]
На крају, код Лојоле осим ових стања контемплације постоји и више стање "application des sens", које настаје онда "када се напрегнути рад уобразиље већ окончао, када се тајна из Спаситељевог живота већ слободно појављује пред душом онога ко созерцава, када се она одвија пред његовим очима и производи утисак на сва његова чула".[3]
Метод увођења човека у ове контемплације је следећи: предмет, или сиже контемплације, према Лојоли, треба да буде утврђен и разграничен на две или три тачке које се везују за сећање и које у себи садрже околности које заслужују да се на њих обрати пажња. Затим приступа почетку вежбања који се назива "увод" (prelude). Он овладава својим сећањем, својом уобразиљом и на крају својом вољом. "Сећање га снабдева моментима који су раније били забележени у мозгу. Уобразиља од њих ствара нешто попут слике, а срце се ватрено моли тражећи спознају и љубав, и све се то чини као у присуству Самог Исуса.[4]
По речима римокатоличке књиге "Manrese", Игнације сматра да се помоћу ових вежби, пре свега вежби у провери своје савести и кајању због грехова, човеку пружа могућност да постигне следеће: ако је човек који започиње свој подвиг грешан, али је при томе наоружан добром вољом, разуман и слободан за подвиг (господар свога времена и своје будућности), Игнације се нада да ће од таквога, макар био и "несрећни грешник", направити светог човека, па чак и великог светог.[5]
Из књиге Игнација Лојоле "Exercises spirituels" ("Духовне вежбе") навешћемо примере његовог вежбања у контемплацији.
У претходном излагању смо рекли да је, према Лојолиним упутствима, предмет или сиже контемплације требало да буде унапред одређен и разграничен на две или три тачке за које се везује сећање и које се тичу одређених упечатљивих околности.
Узмимо најпре примере оних тачака за које Лојола саветује да у своме мозгу треба да их утврди онај ко намерава да созерцава ад (циљ ове контемплације је да се покајник доведе до искреног покајања због својих грехова).
Прва тачка састоји се у томе да се помоћу уобразиље види ужасни адски пламен. Лојола каже: "Ја ћу тамо видети и пажљиво ћу посматрати душе људи које су затворене у своја пламтећа тела, као у вечне тамнице". Друга тачка састоји се у томе "да се такође помоћу уобразиље чују стењање, вапаји и крици који раздиру душу док одјекују тим погибељним местом, да се слушају проклињања која се непрестано упућују Исусу и Његовим светима".
Трећа тачка састоји се у томе да опет некако замислиш да осећаш дим, сумпор, смолу, једном речју онај одвратни задах који "мора да се осећа у пећини препуној свакојаке трулежи".
Четврта тачка се састоји у следећем: "Испробајте све оно што је по-највише горко у свету. Потрудите се да постанете осећани за сузе које непрестано изливају одлучени. Потрудите се да осетите угризе црва кои раздире грешнике".[6]
Сада ћемо да наведемо пример вежби које се називају "уводним" (preludes). Уводне вежбе које узимамо односе се на контемплирање "првог дана ваплоћења Бога Логоса".
Прва уводна вежба ове контемплације састоји се у томе "да замислите као да вам се одвија пред очима, читав историјски ток тајне ваплоћења, тачније - како Три Лица Свете Тројице посматрају ову земљу насељену људима који у гомилама одлазе у ад. Како Света Тројица, дирнута састрадавањем, одлучује да пошаље Бога Логоса Који би се оваплотио у човека и спасао људски род; последица ове одлуке било је то да се арханђел Гаврило у одређени дан јавио као весник блаженој Дјеви Марији".
Друга уводна вежба састоји се у "живом замишљању места, као да се види сопственим очима. Овде прво замишљају земљу насељену многим народима, и у једном малом кутку те васељене, у Галилеји у граду Назарету, кућицу у којој живи света Дјева".
Трећа уводна вежба јесте "молба да ја, који се молим, спознам тајну оваплоћења Логоса, да та спознаја све више и више распламсава моју љубав према Њему и да ме примора да служим искључиво Њему".[7]
А ево примера контемплације који смо већ навели, у облику разговора између отшелника и распетог Христа, Кога он види у стању "созерцања".
Опис тог разговора пренећемо буквално, онако како је дат у "Духовним вежбама".
"До овог разговора долази онда кад човек пред собом замисли Исуса Христа распетог на крсту... За време док се ова страшна слика појављу-је пред човековим очима, он почиње да испитује себе и да размишља о томе шта је заправо привукло Творца да се очовечи и узме облик створења и слуге. Како се догодило то да, поседујући по Својој суштини вечну природу, Он пристане да сиђе до стања смрти и до правих смрт-них страдања?
При томе треба кривити себе, прекоревати своју савест и постављати питање: 'Шта сам ја до сада учинио за Исуса Христа? Могу ли да кажем да сам заиста учинио нешто за Њега? Шта ћу, у крајњој линији, чинити од сада? Шта треба да чиним'?
Усмеривши на тај начин поглед ка распетом Исусу, рећи ћу Му све што ми буду сугерисали ум и срце... Овај разговор може се упоредити са разговором два пријатеља, или слуге са својим господаром".[8]
[1] Исто, Intr. 8.
[2] "Manrese", Intr. 8.
[3] Исто, Intr. 9.
[4] Исто, Intr 8.
[5] Исто, Intr. 15.
[6] "Exercises spirituels", Premiere semaine, Cinquieme exercise, рр. 70-71.
[7] "Exercises spirituels", Seconde semaine, Premirere meditation, pp. 95-97.
