New Page 1

"Током моје молитве преда мном су се појавила два велика светила - једно у коме сам препознао Творца, и друпш у коме сам препознао самога себе".

"Истински праведници за себе увек мисле да су недостојни Бопа". .

Живот пре обраћења. Фрања (Франциско) се родио 1182. године у Италији, у граду Асизију; његова породица била је једна од најбогатијих у граду. Фрањин отац, по имену Бернардоне, био је угледни трговац платном.

У раним годинама свога живота Фрања се није одликовао религиозношћу, иако је по природи био младић склон маштањима. Није био васпитаван на псалтиру, него на оновременим романима о витезовима, њиховој слави и великим подвизима. Крај дванаестог века био је време одушевљења витештвом у Западној Европи. Витезове су опевали у оно време познати трубадури. Била је то епоха песама о краљу Артуру и витезовима округлог стола.

Пошто није био без практичних способности, Фрања је рано почео да помаже оцу у његовом трговачком послу, и то успешно. Али истовремено код њега је била приметна склоност ка расипништву: много новца трошио је на раскош и задовашства.[2] Фрања је волео забаве. Радо је посећивао гозбе својих другова, уживао је у музици. На тим гозбама Фрању су бирали за предводника, или "краља" празника, па би он са жезлом у рукама предводио своје вршњаке.

Први Фрањин биограф, његов савременик Тома из Челана, говорећи о тим теревенкама, примећује да је за њихове учеснике, за те Фрањине другове у пијанчењу, хришћанство било само мртво слово на папиру. Њихова гордост била је таква да су тежили ка томе да се на делу покажу чак и горима него што су заправо били.[3] Фрања у том погледу није заостајао за својим друговима. Како саопштавају њему најближи биографи, Тома из Челана и тројица пријатеља (Лав, Анђео, и Руфин), он је чак сматрао за дужност да у неуздржаном животу превазиђе своје другове.[4]

Фрањини родитељи нису видели ништа лоше у таквом начину живот њиховог сина. По речима поменутог Томе, чак су га и подстицали, поносни на његову популарност и световне успехе.

Без обзира на живот пун раскоши и сујете, без обзира на гордост и маштања о слави, која су се код Фрање показивала кроз овакве изјаве:

"Знате ли да ће доћи дан када ће се читав свет поклонити преда мном?"[5] - без обзира на све то, он би понекад имао наступе доброте и пожртвованости који су изазивали дивљење: поглед на сиромаха дирнуо би његово срце и он се, ако је сав новац потрошио, не би устезао да скине свој огртач и подари га сиромаху. Фрањино саосећање према сиромасима и невољницима није познавало границе.

То је Фрању његово срце, које је инстинктивно стремило ка добру, чувало да се преко мере не препусти тим грубим падовима којима је младост уопште склона.

Почетак Фрањиног јавног служења и оснивање реда. Двадесет четвртог фебруара 1209. године, за време мисе у капели (близу које је живео) Фрања је чуо свештеника како чита следеће речи из Јеванђеља, речи које је Христос упутио Својим ученицима када их је слао на проповед Царства Небеског: Не носите злата ни сребра ни бакра у појасевима својим, ни торбе на пут, ни две хаљине, ни обуће ни штапа и тако даље.[6]

Након ових речи и након што је свештеник детаљно објаснио њихово значење, Фрања је, испуњен ентузијазмом, одједном ускликнуо: "Ето шта ми је чинити! Ето чему хоћу да посветим све своје снаге!"...

Наиласком овог откривења Фрања је, како му се чинило, схватио своје право призвање - призвање да постане апостол. Истински ученици Спаситељеви треба да постану Његови апостоли - решио је Фрања. Ослобођени од свега сујетног и дубоко надахнути, они треба да иду по свету и изнова људима објављују велике речи: Покајте се, јер се приближило Царство Небеско.[7] Одлучио је да почне буквално да испуњава овај захтев.

Излазећи из малене цркве изуо је своје сандале, скинуо огртач ко-ји га је штитио од хладноће, појас је заменио ужетом и, одевен у сиву хламиду, какву су обично носили сиромашни сељаци у том крају, бос, са капуљачом на глави, осећао се као преображен. Спољашња промена била је незнатна - говори о том догађају В. Херије - али у њој је била садржана за фрању велика идеја: следити Христа.[8]

Он је тежио ка томе да идеализује све што је подвижник требало да испуни, тежио је ка томе да идеализује и саме подвиге покајања и милосрђа. Ово се види из тога како се Фрања односио према сиромасима. У његовим очима сиромаси су представљали бића која су стајала веома високо у поређењу са другим људима. Према гледишту католичког светитеља сиромаси представљају носиоце свете мисије, будући да су слика Христа Који је лутао као сиромах. Стога у својим поукама Фрања чак обавезује своје ученике да траже милостињу...[9]

Шеснаестог маја исте године, када је Фрања започео своју проповед, придружила су му се два следбеника (тај дан сматра се даном оснивања фрањевачког реда). Њихов број постепено је растао, и када их је било већ седам, Фрања их је послао на дело проповеди у народ. Коначно, исте 1209. године Фрања и његови следбеници, којих је већ било дванаесторица, пошли су у Рим код папе Инокентија III, да би затражили његов благослов за дело које су започели. Инокентије III је прихватио оснивање новог реда, али је као неизоставни услов поставио његову потпуну потчињеност Христовом намеснику на земљи - папи.

Фрањина виђења. Почетком августа 1224. године Фрања је решио да јесењи пост (до Успења) проведе на пустој планини Алверна, коју је на коришћење њему и његовим следбеницима дао гроф Роланд од Катане. На планину су са Фрањом пошла и петорица његових ученика, међу њима и фрањевац Леон, који му је био најближи по својој љубави и оданости.

Леон се једном тихо приближио Фрањиној колиби и издалека чуо како тихо одзвања глас светога. Фрања се молио. Пришавши још неколико корака, Леон је угледао Фрању на коленима, са погледом усмереним ка небу. Стао је као укопан и разазнао следеће речи Фрањине молитве:

Господе, шта сам ја пред Тобом? У поређењу са силом Твојом, шта значим ја, ништавни црв земаљски, Твој ништавни слуга?"

Фрања је непрестано понављао ове речи све док Леон није одао своје присуство неопрезним покретом.

Леон је замолио Фрању да му објасни смисао своје молитве. "О, јагњешце мало пастира Исуса, - рекао је Фрања - мој љубљени и драги Леоне! За време ове молитве коју си чуо, преда мном су се поја-вила два велика светила. Једно, у коме сам препознао Творца, и друго, у коме сам препознао самога себе"...[10]

Четрнаестог септембра уочи свитања Фрања се молио покрај своје келије подигавши руке к небу. "О, Господе Исусе, - молитвено је вапио Фрања преклонивши колена - молим те само за две милости: пошаљи ми их пред смрт. Прва је - да ја, колико је то у мојој моћи, душом и телом могу да поднесем све муке, које си Ти, Најслађи Исусе, доживео током Својих страдања. И друга милост за којом жудим је да, колико је то могуће, могу да осетим свим својим бићем ту неограничену љубав којом си пламтео Ти, Сине Божији, и која те је натерала да претрпиш толике муке за нас, презрене грешнике!"

Током дуготрајне молитве Фрања је стекао уверење да је Господ прихватио његова мољења, те да ће ће добити и једно и друго што тражи, у границама у којима је то могуће за створење Божије. Чим је постао свестан да ће се то догодити, предао се созерцавању Спаситељевих страдања, созерцању које га је довело до највишег степена усредсређености. Тада се пламен Фрањине религиозне енергије распалио у њему тако силно, да је од сувишка љубави и саосећања осетио да се сасвим претворио у Исуса (Il se sentit change tout a fait en Jesus).[11]

У те јутарње сате, док је клечао пред Господом и горео пламеном који га је обузео, Фрања је одједном угледао како са неба к њему силази шестокрили Серафим.

Серафим се тако приближио светоме, да је Фрања на њему јасно могао да види слику Распетога, и то како су крила серафима била распоређена: два крила подизала су се изнад главе, два су била раширена за лет, а још два скривала су његово тело.

Поглед на ову појаву изазвао је у њему страх и трепет. Осетио је уједно и пуноћу радости, и осећај туге, и узбуђење, будући да је доживео велику срећу да га Сам Спаситељ удостоји Свог пријатељског јављања, пуног нежности; но, истовремено, поглед на Господа прибијеног на крст причињавао је Фрањи неописиву тугу...

После неког времена чудесна појава је ишчезла. Од тог тренутка у Фрањином срцу заувек се утврдио силан пламен - жива љубав према Спаситељу. У његовим житијима каже се да је "опијен љубављу и састрадавањем са Христом понекад левом руком подизао нарамак дрва са земље, а десном као да је преко њега превлачио гудалом, па је тако певао француску песму о Господу Исусу Христу". Ту песму завршавао би сузама жалости због страдања Христових и тешким уздасима, при чему је заборављао на све око себе и поглед заустављао на небу.[12]

На његовом телу ово јављање оставило је слику и чудесан одраз трагова Христових страдања, јер од тог тренутка на Фрањиним рукама и ногама као да су почели да се показују клинови. Изгледало је као да су руке и ноге у центру биле пробијене тим клиновима... На десној страни груди постао је видљив траг од ударца копљем, упаљен и крвав, одакле је крв пробијала на одећу.

Фрања је све ово скривао од браће; чак је и завијао своје руке, али због рана на ногама није више могао нормално да хода. Браћи је убрзо постало јасно, нарочито када су добили да перу Фрањине крваве завоје, да он на својим грудима, рукама и ногама носи слику Спаситеља и телесну сличност са Њим.[13]

Ове појаве потом су добиле нарочит назив: "стигматизација". А саме ране које се код таквих појава образују на телу, католици су од тада почели да називају "стигмате".

Овде пре свега не може да не изненади запањујућа сложеност Фрањиног виђења. На самој визији серафима, који је изненада за Фрању сишао са неба, силом његове уобразиље била је некако постављена друга визија - она за којом је Фрања посебно жудео: слика распетог Христа.

Карактеристично је и то да је у представи о Исусу Христу на Фрању утисак оставио првенствено Спаситељев земаљски живот и да је био импресиониран Његовим страдалничким ликом. Фрањи тај утисак као да је долазио споља и он је свим силама своје душе стремио за тим да подражава Исуса Христа. За њега је Исус Христос био као некакав спољашњи предмет и Фрањина мистика развијала се полазећи од слике Исуса Христа и Његових страдања.

Треба рећи да је подражавање Христа доводило Фрању до директног копирања Спаситељевог живота. Тако, на пример, када су се у почетку Фрањине делатности око њега сабрала седморица ученика, он их је - попут Спаситеља који је на проповед послао Своје апостоле - упутио да проповедају, при чему им је дао готово истоветна упутства: "Идите по двојица на разне крајеве земље, проповедајући мир људима и покајање ради опроштаја грехова".[14]

Посебно је интересантно да је три дана пре своје смрти Фрања пред својим ученицима чак извео нешто налик самој великој Тајној Вечери. Најпре је наредио да донесу Јеванђеље по Јовану и да му читају оно место где се каже да је Исус Христос знао да је дошао Његов час. Затим је заповедио да донесу хлеб, благословио га је, рекао да се разломи, и свакоме од присутне браће дао је по залогај. "Он се сетио - каже хроника - свете трпезе коју је Господ последњи пут празновао са Својим ученицима".[15]

"Ево, Бог ме призива, - рекао је самртник – и ја праштам свој мојој браћи, како присутнима тако и одсутнима, њихове увреде и заблуде, и отпуштам и грехе, колико је то у мојој власти".[16]

Коначно, Фрањине последње речи биле су: "Испунио сам оно што сам био дужан да испуним. Христос ће вас научити како даље да поступате. Праштајте, децо... Ја се враћам Богу; нека се Он смилује на вас"...

Две године после смрти Фрање Асишког (+ 3. октобра 1228) Римокатоличка црква га је канонизовала као светога.

[1] Позајмљено, уз знатно скраћивање, из књиге М. В. Лодиженског "Свет незримыый", СПб, 1912 г, стр. 88-132. Аутор је ради излагања живота Фрање Асишког користио следећа дела: 1. Johannes Joergensen, "Saint Francois d'Assise. Sa vie et son oeurve". Paris, 1910. Ово истраживање, које у себи садржи све што се, мање или више веродостојно, могло сабрати о Фрањи, изашло је у Француској 1909. године; оно је имало огроман успех, па се већ 1910. појавило 11. издање; 2. П. Сабатје, "Живот Фрање Асишког", "Посредни", Москва, 1895; 3. Херије В. И. "Фрања, апостол сиромаштва и љубави", Москва 1908; 4. Емил Жебар, "Свети Фрања Асишки". Библиотека Суворина (последње три књиге преведене су са француског на руски).

[2] Joergensen, стр. 16-17.

[3] Исто, стр. 15.

[4] П. Сабатје, "Живот Фрање Асишког", стр. 8.

[5] Joergensen, стр. 27.

[6] Мт. 10, 9-10.

[7] Joergensen, стр. 84.

[8] В. Херије, стр. 26.

[9] Исто, стр. 129.

[10] Joergensen, стр. 443.

[11] Исто, стр. 446.

[12] В. Херије, стр. 156.

[13] Joergensen, стр. 445-448.

[14] В. Херије, стр. 27.

[15] Исто, стр. 114-115.

[16] И. Сабатије, стр. 352. Судећи према овим речима Фрања је у тренуцима пре смрти осетио да је у стању, као и сам папа, да отпушта грехе. Отпуштање грехова изван Светих Тајни Исповести и Евхаристије у римокатоличком свету представља прерогатив папске власти. Овом сценом која се догодила пред смрт, Фрања се својим ученицима показао као сличан Самом Спаситељу света.