"Мњење" - фалсификовање благодатних осећања и стања
Прелест друге врсте, тачније "мњење", делује без стварања заводљивих слика: задовољава се стварањем лажних благодатних осећаја и ста-ња, из којих се рађа лажно схватање о целокупном духовном подвигу. Онај ко се налази у прелести "мњења" задобија лажан поглед о свему што га окружује. Он је преварен и у себи и изван себе. Код оних који су обманути "мњењем" машта делује веома силно, али искључиво у области апстракције. Она или се уопште не бави, или се ретко бави сликовитим представљањем раја, вишњих обиталишта и дворова, небеске светлости и миомириса, Христа, анђела и светих.
Уместо тога стално ствара квази-духовна стања - тесно пријатељство са Исусом,[1] унутрашњу беседу са Њим,[2] тајанствена откривења,[3] гласове и насладе, зидајући на њима ла-жна схватања о себи и о хришћанском подвигу, и, уопште, лажни начин размишљања и лажно расположење срца, чиме доводи час до опијености собом, час до распаљивања и заноса. Ова разнолика осећања појављују се под дејством префињене сујете и сладострашћа: под њиховим дејством крв добија греховне, заводљиве покрете, који изгледају као благодатна наслада. Сујету и сладострашће подстиче умишљеност, тај нераздвојни сапутник "мњења".
Ужасна гордост, налик демонској, представља главну особину оних који су усвојили ове две прелести. Оне који су заведени првим обликом прелести гордост доводи до у стање очигледне умне поремећености; а код оних који су обманути другим видом такође долази до повреде ума, која је у Светом Писму названа "изопаченим умом" (2. Тим. 3,8), и која је мање лриметна јер ставља маску смирења, побожности и мудрости, а познаје се по својим горким плодовима.
Они који су заражени "мњењем" о својим вредностима, нарочито о својој "светости", способни су и спремни на сваку подвалу, на свако лицемерје, лукавство и обману, на сваки злочин. Они одишу непомирљивим непријатељством према служитељима истине, и са дивљом мржњом се устремљују на њих, када ови прелешћенима не признају стање које им се приписује и које се истиче пред светом, заслепљеним "мњењем"...
"Мњење" се састоји у томе, да се себи присвајају заслуге које даје Бог, односно да се себи приписују непостојеће заслуге. Оно је сједињено са надом у себе и хладним, површним исповедањем Искупитеља. Бог се прославља ради прослављања себе, као што је био прослављен фарисеј (Лк. 18,11).
Они који су у власти "мњења" углавном су предани сладострашћу, без обзира на то што себи приписују узвишена духовна стања, која немају везе са правилним православним подвишништвом; малобројни међу њима уздржавају се од грубе потчињености сладострашћу, и то једино зато што код њих преовладава грех над греховима - гордост.
Из те врсте прелести поникле су погубне јереси, расколи, безбожност, богохуљење. Очигледно најнесрећнија последица овога јесте неправилно деловање, штетно и за себе и за ближње - зло које се, без обзира на његову јасност и раширеност, слабо примећује и разуме. Делатницима молитве зараженим "мњењем" догађају се и несреће које су свима очигледне, али ретко: јер "мњење" које ум доводи до најужаснијих заблуда, не доводи га до помаме, као што чини растројена уобразиља.
На Валаамском острву, у удаљеној колиби, живео је схимонах Порфирије кога сам и ја видео. Бавио се подвигом молитве. Какав је то подвиг био - није ми тачно познато. Да је био неправилан може се претпоставити по омиљеном штиву монаха: он је високо ценио књигу западног писца Томе Кемпијског "О угледању на Христа" и руководио се њоме. Та књига написана је из "мњења". Порфирије је једном увече, у јесење време, посетио старце из скита који се налазио недалеко од његове пустиње. Када се опраштао са старцима, они су га упозорили речима: "Не помишљај да идеш преко леда јер се тек појавио и још је веома танак". Порфиријева пустиња била је одвојена од скита дубоким заливом Ладошког језера, које је требало заобићи. Схимонах је одговорио тихим гласом, са спољашњом скромношћу: "Ја сам већ постао лак".
Отишао је. После неког времена чуо се очајнички крик. Старци у скиту су се узнемирили и истрчали напоље. Био је мрак. Нису брзо нашли место на коме се догодила несрећа, нити су брзо нашли средства да дођу до утопљеника: извукли се тело које је душа већ напустила.
[1] Тома Кемпијски, "О угледању на Христа", књига II, гл. 8.
[2] "О угледању на Христа", књига III, гл. 1.
