Маштање - замишљање духовних представа и слика
Најопаснији и најнеправилнији начин молитве састоји се у томе да онај ко се моли силом своје уобразиље ствара маштања или слике, позајмљујући их наоко из Светог Писма, а у суштини из сопственог стања, из свог пада, из своје огреховљености, из своје самообмане. Тим сликама он повлађује својој умишљености, сујети и гордости, обмањујући себе. Очигледно је да производи маште наше пале и падом изопачене природе заправо не постоје.
Постоје измишљотина и лаж које су тако својствене и драге палом анђелу. Онај ко се предаје маштањима, већ на првом кораку молитвеног пута излази из области истине и ступа у област лажи, у област сатане, добровољно се потчињава сатанином ути-цају. Свети Симеон Нови Богослов (као што је већ споменуто) овако описује молитву маштаоца и њене плодове:
"Он подиже ка небу руке, очи и ум, замишљајући (попут Клопштока и Милтона) божанска саветовања, небеска блага, анђелске чинове и обитељи светих. Једном речју, сабира у својој уобразиљи све што је чуо у Божанском Писму, разматра то за време молитве, гледа на небо и помоћу свега тога подстиче у својој души жељу за Богом и љубав према Њему; понекад и сузе пролива и плаче.
На тај начин, његово срце се мало-помало горди, а да то умом и не схвата. Он умишља да то што му се догађа и што се одвија у њему долази од Божанске благодати, као утеха. Зато и моли Бога да му подари да увек буде у таквом стању. То је обележје прелести. Такав човек, ако и буде молитвено тиховао, не може а да не поремети умом. Чак и да му се то не догоди, ипак, он никада неће моћи да достигне духовно познање, врлину и бестрашће. На овај начин прелестили су се они који су телесним очима видели светлост и сјај, они који су телесним чулом осећали мирис, они који су сопственим ушима слушали гласове. Неки од њих су полудели, па су прелазили са места на место као махнити. Други су се, примивши демона који им се јавио у лику анђела светлости, до те мере утврдили у прелести, да су до краја остајали непоправљиви, не прихватајући савет никога од братије. Трећи су, по демонском наговору, сами себе убијали, бацали се са литица и давили. И ко би могао да наброји све прелести у које је ђаво гурао такве!
Уосталом, већ и на основу реченог, сваки разуман човек може да закључи колика је штета од таквог начина молитве. Ако пак неко од оних који су га користили и не доживи поменуте невоље - услед заједничког живота са браћом, јер се таквим невољама најчешће подвргавају отшелници, који живе у усамљености - ипак, такав ће читав свој живот да проведе без успеха".[1]
Сви Свети Оци који су описивали подвиг умне молитве забрањују не само произвољна маштања, него и примање привиђења, која и независно од наше воље могу неочекивано да се појаве. Ово се и догађа током молитвеног подвига, посебно при безмолвију [тиховању].
"Никако не примај - каже преподобни Григорије Синаит - ако видиш нешто чулним очима или умом, изван или унутар себе, био то лик Христа, или анђели, или неког светог, или ако угледаш светлост... Буди пажљив и опрезан! Не дозволи себи да верујеш било чему, немој да изражаваш саосећање или сагласност, не поклањај брзо поверење виђењу, макар оно било истинито и добро; остани хладан и туђ према њему, чувајући свој ум без икаквих маштања и слика. Кад неко нешто види у мислима или чулно, макар то било и од Бога, па пожури да прими, лако пада у прелест, или бар показује своју склоност ка прелести, као онај ко појаве прима брзо и лакомислено. Почетник треба да обраћа сву пажњу само на дејство срца, и једино то да не сматра за прелест, а све друго да не прима до тренутка када ступи у бестрашће. Бог се неће гневити на онога ко се чува прелести и крајње опрезно пази на себе, чак и када не прими нешто што му се шаље од Бога, и послано не размотри на најпажљивији могући начин; напротив, Бог ће га похвалити због његове благоразумности".[2]
Већина подвижника Западне цркве које она проглашава за своје највеће светитеље - након њеног отпадања од Источне Цркве и одступања Духа Светога од ње - молили су се и достизали виђења, разуме се лажна, на начин који сам поменуо. Ови умишљени свети налазили су се у најужаснијој прелести... Понашање латинских подвижника, обузетих прелешћу, увек је било екстатично, услед необичне путене, страсне распаљености. У таквом стању налазио се Игнације Лојола, оснивач језуитског реда (нешто више о њему у другом делу).
Његова уобразиља била је тако жива и изоштрена, да је, према сопственој тврдњи, било довољно да употреби само мали напор, па да се пред његовим очима појаве, по жељи, пакао или рај. Јављање раја и пакла није се догађало само под дејством људске уобразиље. Јер за то није довољно само дејство људске уобразиље. До њега је долазило под дејством демона, који су своје снажно дејство присаједињавали недовољном људском, сједињујући два дејства и међусобно их допуњавајући, и то на основу слободне људске воље која је себи изабрала и усвојила лажно усмерење. Познато је да се истинским светитељима Божијим виђења дарују једино по вољи Божијој и дејством Божијим, а не по човековој вољи и његовим трудом.
Осим тога, дарују се неочекивано, веома ретко, у случају нарочите потребе, према чудесном плану Божијем, а не како било.[3] Интензивни подвиг оних који се налазе у прелести обично стоји паралелно са дубоким развратом. Разврат служи као суд о ватри којом пламте прелешћени. То потврђују историјске повести и сведочанства Отаца.
"Онај ко види духа прелести у виђењима која има - рекао је преподобни Максим Кавсокаливит - веома често подлеже јарости и гневу; за истински миомирис смирења, или молитве, или суза, у њему нема места. Напротив, он се стално хвали својим врлинама, сујетан је и без бојазни се предаје лукавим страстима".[4]
[1] "О првом начину пажње и молитве", "Добротољубље", 1. (или 5.) том.
[2] Исто
[3] Свети Исак Сиријски, слово 36.
