Увод
О источним и западним писцима[1]
Бавим се читањем књиге коју имам на црквенословенском, руском и другим језицима, а која садржи "сабране изреке светих житеља египатске пустиње". Те изреке су - непроцењиви бисери! Ронилац се спушта у дубоко море како би дохватио драгоцени бисер... Свети Оци су се такође удаљавали у дубоке пустиње, где су будно пазили на себе и проналазили различите драгоцене бисере: христоподражавајуће смирење, детињу простоту и незлобивост, анђеоско бестрашће, духовно расуђивање и мудрост - речју, проналазили су Јеванђеље.
Прочитао сам данас изреку Сисоја Великог која ми се одувек посебно допадала и била на срцу. Један монах му је рекао: "Налазим се у непрестаном сећању на Бога". А преподобни Сисоје одговори: "То није ништа нарочито. Велика ствар ће бити кад за себе будеш сматрао да си гори од сваког створења".
Непрестано сећање на Бога представља заиста узвишено занимање! Али та узвишеност веома је опасна када лествица ка њој није постављена на поуздани камен смирења.
Гледајте како се Свето Писмо слаже са Оцима! Оно вели: "За жртве паљенице не мариш, жртва је Богу дух скрушен. Срце скрушено и смирено Бог неће презрети". Жртва и саме људске паљенице треба да буду засноване на осећају духовног сиромаштва, на осећају покајања. Без тога Бог ће их одбацити.
Такође, веома ми се допада изрека Пимена Великог: 'Ако увек и у свему будемо кривили себе - рекао је он - на сваком месту ћемо пронаћи мир". Други Отац је рекао: "Ми смо оставили лако бреме, које се састоји у оптуживању самога себе, и прихватили смо се тешког, које се састоји у оптуживању других". Такве изреке вредније су од читавих књига! Нико изгледа није толико проникао у Јеванђеље, као свети пустиножитељи: они су се трудили да Јеванђеље остварују самим својим животом, својим мислима и осећањима. За њих је било карактеристично - дубоко смирење; човеков пад представљао је стални предмет њихових размишљања; а плач због својих грехова представљао је њихово стално занимање.
Другачије усмерење појавило се код подвижника Западне цркве и међу њеним аскетским писцима, од времена одвајања те цркве од Источне и њеног пада у погибељни мрак јереси. Преподобни Венедикт и свети папа Григорије Двојеслов још увек су сагласни са аскетским наставницима Истока, но већ се Бернард разликује од њих, док каснији скрећу све више и више. Они одмах теже ка висинама које су неприступачне за почетника, повлачећи за собом и своје читаоце. Сами се заносе и заводе друге. Распаљеност, често изазвана маштањима, код њих замењује све духовно, о чему они немају никакву представу. Управо то маштање сматрају за благодат.
А свети Оци Источне Цркве свога читаоца не доводе у наручје љубави, нити на висине духовних виђења, него до сагледавања свога греха и пада, до исповедања Искупитеља, до плача над собом пред милосрђем Спаситељевим. Они најпре уче како да обуздамо нечиста стремљења свога тела, како да га учинимо лаким и способним за духовно делање; потом се окрећу уму и исправљају његов начин размишљања који смо усвојили након пада, замењујући га својим мислима - мислима обновљене људске природе, живо представљене у Јеванђељу.
Поред исправљања ума, свети Оци брину и о исправљању срца, о измени његових навика и осећаја. Срце је теже очистити него ум: када се увери у исправност нове мисли, ум лако одбацује стару и усваја нову; али да човек стару навику замени новом, једну особину другом, једно осећање другим, супротним - то је већ напор, то већ подразумева тежак, дуготрајан рад и невероватну борбу. Тежину те борбе Оци изражавају овако: "Дај крв и прими дух".
Дакле: треба умртвити све греховне жеље тела и крви, и све покрете ума и срца који зависе од тела и крви. Тело и ум и срце треба потчинити духу. Крв и нерве покрећу многе страсти: и гнев, и среброљубље, и сластољубље, и сујета. Последње две необично јако распаљују крв под-вижника који се неправилно подвизавају, чинећи их страшним фанати-цима. Сујета пре времена стреми ка духовним стањима за која човек још није спреман због своје нечистоте; будући да још није докучио истину, човек се предаје маштању. А сладострашће, које своје дејство присаједињује дејству сујете, производи у срцу варљиве, лажне утехе, насладе и опијеност. Такво стање је стање самообмане. Сви који се не-правилно подвизавају, налазе се у том стању. Оно се у њима више или мање развија, у зависности од тога колико појачавају своје подвиге. У таквом стању западни писци су написали многе књиге.
Заслепљени и горди свет, који за себе сматра да је веома просвећен те да му стога није потребно да се непоколебљиво држи предања Источне Цркве, жедно дохвата ове књиге, објављује за њих да су свете и изнад свега духовне, и да заслужују место одмах покрај Светог Писма.
Код светих Отаца Источне Цркве никако се не види распаљеност крви. Код њих се никада не јавља занос који је као плод крви, на Западу често тражио њено проливање. Ова дела одишу истинским самоодбацивањем, одишу миомирисом Духа Светога који умртвљује страсти.
