Виђења
Ретки су свети подвижници који су писали о духовном животу, код којих нећете наићи на упозорења у вези са виђењима или привиђењима. Њих не доживљавају сви. Неки их не доживе никада. Други пак имају нарочите склоности према њима. Али ту није крива природа, него не-правилност деловања самих оних лица која им се подвргавају.
У природном поретку или устројству наших сила, на прелазу од "споља" ка "унутра" стоји уобразиља. Њу треба успешно заобићи, како би се стигло до правог места унутра. Због неопрезности можете да се спотак-нете и да останете тамо, па да будете уверени да се ушли унутра, а да сте заправо само у предворју, у незнабожачком дворишту. Но, то још не би било ништа, да ово стање није готово увек праћено самообманом, из које се развију виђења са њиховим погубним последицама.
Ово стање представићу вам речима преподобног Симеона Новог Богослова, из његових чланака о три начина молитве (из "Добротољубља"). Познато је да је сва брига ревнитеља духовног живота усмерена на то да себе поставе у потребан однос према Богу. Ово се догађа и показује по молитви. Она представља пут усхођења ка Богу и њени степени су степени нашег приближавања Богу.
Најпростији закон за молитву је - ништа не замишљати, него сабравши се умом у срцу, стајати у убеђењу да је Бог близу, да види и пази, и у том убеђењу клањати се Њему, страшном у Својој величини, и блиском нама у снисхођењу. Међутим, ево шта неки чине за време молитве: "Стојећи на молитви подижу очи и ум ка небу, и у своме уму замишљају Божанска саветовања, небеска блага, анђелске чинове и обитељи светих. Једном речју, за време молитве они се присећају свега што се у Светом Писму сликовито говори о поменутим предметима, пребирају по томе и труде се да необичним представама и сликама покрену своја осећања, у чему понекад и успевају, па смекшавају своје срце како би желело Божанско, доспевају у умиљење и плачу".
Нема ничег лошег и опасног у томе да се Божански предмети замишљају у оном облику како су представљени у Светом Писму; ми о њима и не можемо да размишљамо другачије, него облачећи их у појмове и слике. Но, никако не треба да мислимо да је и у стварности онако како показују ове слике, а тим пре не треба да се задржавамо на њима за време молитве. За време побожних размишљања или богомислија то је умесно; али за време молитве - није. Слике пажњу држе напољу, ма колико свештене биле, а за време молитве пажња треба да буде унутра, у срцу: усредсређење пажње у срцу представља полазну тачку исправне молитве. Пошто је молитва пут усхођења ка Богу, скретање пажње са срца је скретање са тог пута.
Дакле, они који употребљавају приказани, уображени начин држања за време молитве, већ на првом кораку сами себи постављају препреке у делу за које су се тако ревносно везали. Тај погрешан први корак представља само почетак невоље, који води ка нечем горем и опаснијем. Будући да је ово лебдење и летење ума у небеским областима лако, и да, услед везе срца са уобразиљом, одмах оставља трагове свога утицаја кроз смекшавање осећања, онај ко се држи тако одмах почиње да машта о успешности свога дела и о своме савршенству. "Код таквога - каже свети Симеон - срце се мало-помало горди, јер он умишља да то што му се догађа и што се одвија у њему долази од Божанске благодати, као утеха. Зато и моли Бога да му подари да увек буде у таквом стању, мада то није добро стање, него прелест". На тај начин, пут напредовања код њега се пресеца у самом зачетку, јер оно што тражи сматра за достигнуто, а да заправо није ни почео да га достиже. Зато такав човек "никада не може да се уразуми и да достигне врлину или бестрашће".
Даље, умишљеност још више распаљује уобразиљу, и она брзо слика нове слике, стављајући у своја машта-ња личност онога који машта и представљајући је увек у привлачном облику, у близини Бога, анђела и светих. Што више он тако машта, то се у њему више укорењује убеђење да је већ постао пријатељ неба и ње-гових житеља, који заслужује опипљиво зближење са њима и нарочита откривења. На овом степену појављују се виђења, као природна душевна болест и као дело ђавола који не спава.[1] "Многи су се на тај начин прелестили, гледајући телесним очима само светлост и сјај, осећајући мирисе телесним чулом мириса, слушајући гласове својим ушима и томе слично. Неки од њих су пореметили умом, па су прелазили са места на место као луди.
Други су се, примивши демона који им се јавио у лику анђела светлости, до те мере утврдили у прелести, да су до краја остајали непоправљиви, не прихватајући савет ни од једног брата. Трећи су, по демонском наговору, сами себе убијали бацајући се са литица и утапајући се. И ко би могао да наброји све прелести у које је ђаво гурао такве! Ако штету не трпи свако ко се држао таквог начина молитве, то је зато што је живео у манастиру са другом браћом. Али ипак, они се подвизавају без икаквог успеха".
Не треба заборавити да постоје виђења која су плод распаљене уобразиље и виђења која су - демонска прелест. Благодатна виђења су веома ретка, њих уређује Духа Божији ради духовног васпитавања. Тако дакле постоје виђења и од Духа Божијег: али треба бити веома опрезан у њихо-вом разликовању, јер недалеко од себе имамо мрачног кушача, који уме да прими изглед анђела светлости. И колико је било неопрезних, који су погинули услед неразборитог поверења у односу на виђења!
Опитни умеју да их разликују од порода сопствене уобразиље и демонских привиђења; али пошто у пракси неискусних људи има много више него искусних, а уз то ђаво је веома лукав, као опште правило постављено је - да се никаква виђења не примају и да им се не указује поверење. "Добро пази на себе, чувару дела Божијег - пише други наставник духовног живота - и разумно обављај своје дело. Ако видиш светлост или огањ, изван или унутар себе, или какав лик, на пример Христа, или анђела, или неког другог, не примај то, да не би претрпео штету. И уму своме не допуштај да у теби ствара такве слике: то је спољашње дело и води у прелест. Ако пак приметиш да неко тајно вуче твој ум ка таквим спољашњим фантазијама, не дај се, држи се унутра и дело пажње према Богу обављај без икаквих слика".[2]
[1] Западни мистици су готово сви били у овом стању. Треба прочитати само неколико страница из њихових дела, па да се човек у то увери. Тако је на пример било са мајком Терезом. Детаљније о томе види у другом делу.
