Откривења
Откривења су - болест мистика. Они воде рачуна само о интелекту и сва њихова очекивања врте се око откривања тајне постања света,[1] док је суштина духовног живота у напорном раду на себи, ради очишћења срца од страсти. Чак и када то очишћење буде постигнуто, не обећава се откривање тајни, него блажено виђење Бога.[2]
У откривењу Божијем предато нам је сасвим довољно о Богу, Божанском поретку ствари и о свему што нам је потребно за спасење. Не треба очекивати друга откривења; она се и не дају. Након што се у нама открије царство, заиста се догађа нешто налик на откривење, само не нечег новог, него онога што је већ откривено и што нам је било познато по уму, а не по опиту. Ту се даје да срцем осетимо све Божанске истине које теоретски и практично чине суштину Хришћанства, или нашег богоопштења у Господу Исусу Христу, благодаћу Духа Светога.
И пре су те истине биле познате, али уопште не тако, па се сада људима чини да добијају нешто ново. То је као када читаш путопис, па се трудиш да све замислиш према опису, и сматраш да ти је познато. А када заиста видиш сопственим очима, изгледа ти као потпуно ново, буквално као да раније о томе ниси имао никакву представу. Узмимо једну, главну мисао.
Хришћанство, то јест вера у Господа Исуса Христа и општење са Њим, јесте спасење или наше избављање од кључних зала, која ништа друго не може да одврати. То исповедају сви, само што ово исповедање све до одређеног тренутка представља веру ума; а када неко ступи у стање о коме је реч, онда почиње да у себи носи осећај спасења и избављења. Он тада не само да верује да ће бити спасен, него и осећа да је спасен: као кад би се неко утапао, па се ухвати за спасилачки чамац. Када се појави такав осећај, онда се и сама истина спасења појављује у новом светлу и са новом снагом. И као што та истина прелази у осећање, тако и све друге - велике и мале - улазе у срце и постају део нашег ума и духа. Свако такво доживљавање истине срцем одражава се у свести као ново откривење, као да је истина управо тада спозната.
Присетите се како је игуман Партеније, пре свога обраћења из раскола, како сам каже, у књигама о вери сто пута читао да је Грчка Црква и под турским јармом сачувала чистоту вере - па ипак се није досетио да је то истина. Но, једном приликом ова истина је ушла у његово срце и све обасјала, изазвавши у њему унутрашњи преокрет. Мислим да је свако доживео ту ситуацију када му се нека ствар налази пред очима, а он је ипак не види. После одједном као да искрсне пред очима, а ти је гледаш и питаш се: одакле се појавила? Исто се догађа и у духовном животу: данас једна, сутра друга истина домостроја нашег спасења улази у срце и може да се осети у свом правом виду. А не догађају се никаква нова откривења. Управо то, и ништа друго, означава древно обећање да ће сви бити научени од Бога.[3]
Мистици свуда виде тајне, па и најпростије јеванђелске повести претварају у алегорије узвишених идеја, какве сами конструишу. Слово за њих није ништа и буквални смисао за њих није истински смисао, зато што је једноставан, а они би хтели да мудрују. Заправо, буквални смисао је истински смисао, који исходи од Духа Светога, и само у крајњој нужди дозвољено је да се приликом изучавања откривења одступа од њега. Ако се одступи од тог закона, читаво Свето Писмо може да буде протумачено према сопственим схватањима и да нам не преостане никакав критеријум истине. Шта даје озарење свише? Оно не даје да видимо нешто ново осим буквалног смисла, него сам тај смисао, бележећи га у срцу. Све док се сам ум труди над разумевањем Светог Писма, дотле се добијене истине држе у глави ради интелектуалних интереса, што је углавном бесплодно за живот. А озарење свише запечаћује те истине у срцу, даје да се окусе, да оне усмеравају живот, док животно искуство омогућава да се још потпуније разуме њихова сила. При томе, пошто свака истина има свој круг појмова, то озарење уводи ум кроз срце у шзерцање читавог тог круга. Ово се може учинити као открива-ње нечег новог, али уопште није ново; у питању је исто то, само се види потпуније и јасније.
[1] Примера ради указаћемо на откривења Јакова Бемеа (1575-1624), немачког философа-мистика. Једном, када је имао двадесет пет година, Беме је "пролазећи полем у Херлицу сео на земљу како би предахнуо. Погледавши на траву и друго биље, благодарећи свом унутрашњем просветаењу, прозрео је њихову суштину, њихову корисност и њихова својства". Један од својих каснијих дожиаљаја он описује на следећи начин: "За четврт сата ја сам видео и сазнао више него што би могао да ми пружи дугогодишњи боравак на универзитету, јер сам увидео и спознао суштину свих ствари, дубину и бездан, вечно постојање Свете Тројице, порекло света и свих ствари од мудрости Божије... Видео сам и спознао сву активну суштину, како у добру, тако и у злу, затим порекло тих начела и њихову међусобну зависност; исто тако, схватио сам на који је начин започео процес рађања у плодоносној утроби вечности". Нешто слично срећемо и код Џорџа Фокса: "Налазио сам се - вели он - у стању у коме је био Адам пре пада. Откривена ми је тајна стварања. Дато ми је да видим како су све ствари добиле свој назив, сходно својој природи и својствима. У мени се појавила мисао како би можда, ради добра човечанства, требало да постанем лекар, с обзиром на то да ми је Господ тако јасно разоткрио природу и својства свих ствари (Джемсь, "Многообразiе религiознаго оыта", Москва, 1910, стр. 399-400).
