Риму су потребни руски свећеници и редовници
Један од задатака Ватикана је да из Русије добије што више свећеника и редовника за уморну (од римокатолицизма!) Европу. Приликом свог сусрета са бискупима земаља бившег Совјетског Савеза, папа Иван Павао II је (9. фебруара 2001.) рекао да је неопходно радити на стварању локалног свећенства које „дубље разуме менталитет великог народа коме припада". Бискуп Јиржи Мазур, „поглавар" Источног Сибира, већ припрема програме за обучавање локалног свећенства, да не би имао потребу за мисионарима са стране.
To ce види и по броју духовних школа и сјеменишта (семинарија) основаних у постсовјетској Русији. Пре револуције, када је римокатолика у Царству било много више, сјеменишта су постојала само у Санкт Петербургу и Саратову, а сад Ватикан има своје школе и колеџе и у Москви, Калињинграду, Астрахану и Новосибирску. Фра Бернард Антониони, руководилац колеџа Томе Аквинског, каже да је ту од 20 до 30% студената православног порекла, a y Калињинграду је било 89 православних и 28 католика међу студентима.
Самоувереност ватиканџија иде дотле да је надбискуп Кондрушевич, поводом издавања римокатоличког катекизма (објавио га Руски центар језуита у Медону, Француска), изјавио: „Заиста, руска теолошка и религигозна терминологија почела је да се обликује тек у последњих неколико година, и то захваљујући раду наших колеџа и сјеменишта".
To вели надбискуп у земљи која је од свог крштења користила словенске преводе Свете браће Кирила и Методија, и која је имала великане религиозне философије попут Франка, Иљина, Берђајева, браће Трубецкој, Карсавина, или теологе попут Георгија Флоровског и Александра Шмемана.[1]
Руска Црква истиче да на Западу никад није подигла ниједну духовну школу за обраћање традиционалних римокатолика, и да је Институт Светог Сергија у Паризу био усмерен ка припадницима беле емиграције, а не ка прозелитизму.