Тајна Царства Божијег – само за оне, који су вером прогледали
Вама је дано да знате тајне Царства Божијега,
а онима напољу све у причама бива
(Мк.4,11)
Јеванђеље је - унутрашња, Божанствена тајна, која се усваја унутрашњим, живим осећањем срца. Живо, унутрашње осећање срца јесте благодатна, опитна вера. Без тог благодатног опитног усвајања Јеванђеље је (у најбољем случају) божанствена „прича", нови хришћански морал, премда само до Гетсиманије. Такво усвајање спољашњег Јеванђеља не бива трајно. Наиме, до првог искушења Њему вичу: „Осана", а по потресу спољашње вере, спољашњег поклоњења урлају: „Распни га, распни", или одлазе у тамну ноћ.
Само унутрашње, срдачно усвајање раскрива тајне Јеванђеља и к њему привлачи срце на неодвојив начин.
„У складу са животом усваја се истина", рекао је велики наставник умнога монаштва - свети Исаак Сирин.
По мери унутрашњег очишћења раскрива се Јеванђеље. Срце се чисти унутрашњим подвигом покајања. Очишћеним срцем усваја се Јеванђеље. Стога је Господ као своју прву реч грешном и неверном свету рекао:
Покајте се и верујте у Јеванђеље.
Прва заповест Новог Завета јесте покајање. Без покајања је Јеванђеље, тј. благодатни живот - недостижан. Само покајањем грешна душа улази у нови, благодатни живот. Покајањем душа налази благодатну веру: трудом очишћења срца оживљавају унутрашња осећања. Њима душа усваја унутрашњи духовни живот и Јеванђеље, што и јесте благодатна вера.
Грех окамењује срце, убија га и умртвљује његове нежне органе осећања, који усвајају духовни, благодатни живот. Стога „спољашњим", који пребивају у греху, тајне Царства Божијег нису дате: оне су за њих недоступне. За „спољашње" Хришћанство је дато у спољашњим причама: у вештаственоме, у видљивом.
Гледајући - они га не виде, слушајући - не чују и срцем не разумеју.
Његове тајне се раскривају само на унутрашњем путу, на путу очишћеног срца. Унутрашњи пут јесте пут унутрашњег покајања. Благодатно покајање је унутарња промена читавог живота - и телесног и духовног. „Почетни моменат покајања јесте рођење одозго" у нови, благодатни живот. Без тог рођења нема ни новог живота. Моменат рођења и покајања уводи у нови благодатни живот - у живот покајања. Очишћено срце оживљава за усвајање Јеванђеља, за усвајање новог, благодатног живота. Јеванђеље је благодатни, божанствени живот, живот Божијег чуда. Очишћено покајањем, срце усваја нови живот као чудо. Живим, реалним осећањем оно усваја „потврду ствари којима се надамо", тј. благодатни живот вере. Оживело срце живи новим ваздухом духовног живота - ваздухом покајања.
Самог себе обмањује онај ко живи у телољубивим похотама, тј. пребива у сласти телољубља и мисли да пребива у духовном животу Хришћанина. Тај пут је самообмана, „лажљиви пут у похотама плоти". На њему не обитава Дух Божији. То није пут Јеванђеља. На њему нема очишћења од умртвљујућег греха, услед чега нема ни усвајања духовног живота. Само на путу одвајања од телољубивог живота, на путу покајања душа налази благодатну веру у живим осећањима срца. На другом се месту благодатна вера неће наћи. Живом вером срца, тј. живим осећањем душа људска налази духовни живот, духовно биће и у њему утврђује своје временско значење. У кратком тренутку времена, у тачки земаљског бића она одређује усмереност своје воље за необухватљиву делатност у вечности. У подвигу покајања и живе опитне вере људска душа утврђује своје биће у Божанственом: она улази у круг тог бића и „садејствујућом благодаћу изобилно усваја обожење, постајући учесница светлости и причесница Божанства" (Канон пред Причешће, Молитва 7).
Све је могуће ономе ко верује, рекао је Господ. Ономе ко је нашао тај пут и подвигом умне воље надишао спољашње, телољубиво живљење, ко се вером оградио од варљивог „дрвета познања добра и зла" као саблазни и ослободио се, ко се најунутарњијом мишљу и осећањем устремио унутарњем, скривеном, умном делању покајања, ко са напором пази на свој живот и непрестано проси, трезвоумно тражи једва приметни пут Божији и смирено удара болним срцем у двери милосрђа - биће одговорено: он ће наћи и њему ће се отворити двери скривених тајни Царства Божијег.
Тај скривени, духовни, унутрашњи живот божанствени не налазе спољашње душе. Он се налази скривеним, унутарњим делањем. А само „делање" налази малобројни: само они који су ступили на пут одрешења од „невештаствених, духовних" поседа - од маштања и жеља, и почели да пазе на своје помисли.
„Ови одрешени припадају унутрашњем чину Хришћана", по речи светог Макарија Великога (Беседа 1, поглавље 9). Они припадају другачијем хришћанском роду. Показујући на преподобног Серафима, њихова Родоначелница - Пресвета Дјева је рекла: „Овај је од нашег рода".
Они су носиоци тог другачијег рода. Они су носиоци живе вере Божије, која је многодејствена и чудотворна. Они су живи носиоци Живота Бога.
Они су они који су вером прогледали и искуствено познали скривене тајне Царства Божијег.