Путеви обнове личности
Карл Јунг је схватао да је човеку потребан смисао живота, да му је потребан духовни рад, али он је порицао могућност потпуног и садржајног духовног живота у Цркви која, како је он сматрао, живи само у символима (27, с. 78). Циљ свог стваралаштва Карл Јунг је видео у томе да "открије тајну људске личности" (с. 253). Пут према разрешењу проблема личности, како смо рекли, Јунг је видео у обнови њене целовитости кроз спајање свести са силама и садржајем индивидуалног и колективног несвесног.[1]
Гледиште потпуно супротно Јунговом приступу обнови целовитости личности налазимо у учењу православне Цркве. Растење личне свести подвижника одвија се само под дејством обожујуће благодати, при чему у савршеној (целовитој) личности нема више места за несвесно, инстинктивно, нехотично, све се прожима божанском светлошћу коју људска личност усваја и која постаје њено сопствено својство по дару Светога Духа (15, с. 162).
Пут обнове целовитости личности у хришћанству је пут човековог развоја свесног дијалога са својим духовним Ја кроз прихва тање његове владајуће (доминантне) улоге у свом животу, пре свега кроз глас савести.
Веома је важно истаћи да спасоносни дијалог постојећег Ја (свести) са духовним Ја почиње само онда, када се наша свест молитвено обраћа божанском Ти. Наше Ја по схватању православне антропологије је место Божије, тј. тварни свет, или тварна очигледност која зависи од степена откривености божанској светлости.
Удаљеност од сопственог Ја и усмереност према божанском Ти одговара процесу који је Ухтомски назвао доминантом на Саговорника. Овај процес означава победу над супротном, егоцентричном доминантом и ослобођење од Двојника. Тек када се човек ослободи егоцентричне доминанте, васпитавши у себи доминанту на Са-говорника, он почиње да види Лице другога. У том случају, како каже Ухтомски, он стиче своје лиие, тј. постаје личност. То је дијалектика личности, по схватању научника-хришћанина Ухтомског, која представља антипод логике развоја личности, по научнику-паганину Карлу Јунгу.
С друге стране, само Лик Господа који се благодатно открива погледу срца и који тајанствено спаја у Себи неизрециву лепоту и живу истину, даје снагу човеку да скрене поглед са самога себе, да прекине ланац самохипнотишућег усредсређености на себе и наслађивања собом. Човек "престаје да се заноси самим собом" (Ухтомски). Од тог тренутка почиње објективна самоспознаја и самоопажање. "Када човека надахњује лепота истине... он ће чврсто и заувек поћи за том лепотом, јер ће заборављати себе и удаљавати се од себе, идући непрестано према њој - куда је она, тамо је и он" (21, с. 390).
По свом духовном смислу појам доминанте на Саговорника дубоко је повезан са хришћанском врлином смирења. Смирење, каже св. Тихон Задонски, не гледа оно што има, већ расуђује и тражи оно чега нема. Човек који има ту врлину, чак и ако поседује велике дарове, признаје себе за ништа и сва своја добра дела приписује Господу. Ова врлина, по речима преп. Григорија Синаита, представља божанску силу која дејствује у свему и која производи све.[2] То је основа нашег унутарњег скривеног човека. Ван ове врлине душев-и храм Свети Оци изједначавају са здањем које је саграђено на песку. Смирење у светоотачком схватању јесте и способност да се види истина.
Доживљај Бога као Личности, буђење љубави према Њему омогућавају човеку да измени свој природни однос према страдању и да престане да га избегава по сваку цену. Изнад страдања он ставља дубље осећање које доживљава душа - љубав, узвраћену синовску љубав према Оцу Небеском. Ту љубав према Богу сагледавали су још у заповестима Старог Завета малобројни пророци и праведници. За њих заповести више нису биле спољашња принуда, већ пут према Богу, пут самоодрицања који привлачи милост Божију која је оживљавала њихова срца. У свој пуноти осећање љубави према Бо-гу Спаситељу разоткрило се у срцима хришћанских подвижника.
По речима схиархимандрита Гаврила (Зирјанова, +1915), у љубави према Богу је сила живота, сила стваралачка, благодатна, која ослобађа човека окова страсти, која их спаљује својим огњем. Само ова благодатна сила ствара у хришћанској души натприродно својство - љубав према непријатељима.
Размотрена својства хришћанске вере (благе вести) чине је јединственим, истинским надсветским сазрцањем света - плодом дара Свшие. Оно се дубоко разликује од свих других сазрцања света која су производ палог човековог ума. Стремљење према Богу као натприродном Извору савршене љубави, лепоте и истине јесте човекова тежња по природи објективна за здраву човекову душу (истакнути научник, психијатар С. С. Корсаков) и по карактеру најдубља и најјача (св. Теофан Затворник).
Ван ове тежње срца религиозно осећање се излаже опасности да се изроди у обредоверје (ритуализам), фанатизам или морализам. Осећање тежње према Богу, које представља подстицајну силу човека, принципијално се разликује и од тежње ка моћи (по Адлеру), и од тежње према самоактуализаиџји (по Маслову), па чак и од трагања за смислом живота (по Франклу). Тим пре оно ни на који начин није повезано са сексуалним осећањем - либидом, пожудом (по Фројду). То је осећање које је другачије по својој духовној суштини, осећање о крјем пророк Давид говори: "Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи Тебе, Боже! Жедна је душа моја Бога, Бога живога. Када ћу доћи и показати се пред лицем Божијим?" (Пс. 41:2-3).
На тај начин, у хришћанству, с једне стране, и у учењу Карла Јунга, с друге, видимо два супротна процеса: у првом случају - кретање у правцу духовног Ја, у правцу стицања лица (ипостаси) кроз очишћење савести и самоодрицање, кроз победу над нижим Ја (двојником, сенком); у другом - кретање у правцу стицања сопства кроз стапање са тим нижим Ја, кроз губљење лиид (маске), кроз избављење од савести (како поштено упозорава Карл Јунг) и јачање егои-зма, тј. пут индшидуаиџје. И доиста, пут у правцу супротном духов-ном Ја, могућ је само на позадини ућуткивања савести која нас увек позива према нечем вишем - према духовном успињању, а не падању. "Мој принцип је следећи:... не будите савршени, већ се на сваки начин трудите да достигнете пуноту, и то по сваку цену" - каже Карл Јунг (25, с. 101).
У хришћанском схватању, дух прожима целокупну човекову психофизичку природу, одређује својство живота, развој и стваралачку силу душе, представља стожер, метафизичко језгро личности."Доминанта душе је оданост духу" - указује на најважнију законитост живота душе Ухтомски. Ако пак човек иде путем индивидуације, промене које се догађају у њему тичу се само душевно-телесне равни (просопон) његовог бића, и то на штету духовне, лично-сне равни. У том смислу индивидуација је процес који нарушава најважнију законитост живота душе, тј. појава која је противприродна души." Јер ко сеје у тело своје, од тела ће пожњети трулеж, а ко сеје у дух, од духа ће пожњети живот вечни" (Гал. 6:8) - оцењује овакве путеве Свето Писмо. Дакле, хришћанство је пут којим је човек вођен "отачким жезлом" страха Божијег - смиреноумљем; аналитичка психологија Карла Јунга је пут горде самовоље - сопства.
Шта приноси душа на "жртвеник" индивидуације?
Прво, душа губи страх Божији. "Почетак мудрости је страх Го-сподњи" (Прич. 1:7) - сведочи Свето Писмо. О онима који не желе да се смире страхом Божијим, свети отац наш Јефрем Сириин каже: "Почетак отпадништва у човеку је његово удаљавање од смирења. Онога кога је Бог оставио мучи зли дух, као Саула" (3, с. 69). Постоји огромно трагично искуство које потврђује да ван страха Божијег, ван смирења, будући лишен заштите благодати Божије, човек постаје потпуно немоћан и беспомоћан пред саблазнима света палих духова.
Друго, у души се руши савест. По православној антропологији савест је највиши облик свести, те је зато помрачење савести по-мрачење свести. Свети Оци кажу да савест тесно узајамно дејствује са трима моћима душе - умом, срцем и вољом. Према мишљењу савременог православног психолога, отупљивањем савести се нарочито поткопава и руши наравствено (морално) памћење (основа интелекта). Палата ума без цемента савести распада се на фрагменте (интелектуалне блокове). Они извесно време могу да остану веома крупни, ако су природне способности знатне, али целосно уман (целомудрен) овакав "интелектуалац" више неће бити (16, с. 29).
Савест носи интуицију о једносуштности људи, о томе да су они деца истог Оца Небеског; зато усавршавање (очишћење) савести доводи до раскривања у човеку љубави према ближњему као према самоме себи. Напротив, њено ућуткивање доприноси човековом са-мозатварању, његовој отуђености од других. Хришћанска вера уједињује људе у некакву слику (подобије) живог организма. Уједињење се догађа и кроз опште разумевање суштинских животних вредности. "Заволимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали" - чује се у православним храмовима на божанственој Литургији. Упоредимо: "Чак ако се цео свет са мном не слаже, мене се то савршено ништа не тиче"; "За мене је прихватљива само јунговска вероисповест" (26, с. 129). Тако тврди отац аналитичке психологије.
На тај начин, пут индивидуације је пут индивидуализма. У тежњи да достигне пуноту у самом себи, човек губи доживљај да је његова истинска пунота у лицу другог, губи доживљај његове неза-менљивости, каже митрополит Амфилохије Радовић. Тада се догађа потпуно замењивање система вредности, целокупног погледа на свет. Јунг је оптуживао хришћанство као "застарели мит" за многе несреће које су погодиле Европу у 20. веку. А заправо зло се умножава онда када људи, и читави народи, отпадају од хришћанства и изопачавају га. То је, како упозорава Еванђеље, неизбежно, због умножавања безакоња, у многима је охладнела љубав, а на њено место долазе равнодушност и мржња.
Пут индивидуације је опасан и за саму личност, на шта је упозоравао Ухтомски: "Сам човек није целина! Није норма то да постане "уравнотежен" сам по себи као индивидуалност" (с. 487).
Може се говорити о формирању двају типова свести у процесу обнове целовитости личности: монолошког (у случају аналитичке психологије) и дијалошког (пут хришћанске духовности). За разлику од монолошке, дијалошка природа свести пројављује се у тежњи да се чује, види и доживи други, не уносећи у тај доживљај своја искривљавања. Оваква природа свести налази се, по мишљењу М. М. Бахтина, у темељу човековог бића, као и истинског стваралаштва. Осим тога, она је услов кретања према пуноти разноврсности животних облика.
[1] Важно је истаћи да Јунгова теорија, као и сва психоанализа, не поседује одрживу научну класификацију појма несвесног. Зато сматрамо корисним да наведемо одређење термина несвесно у православном схватању. "Несвесно у широком ("описном") смислу јесу садржаји психичког живота, чије постојање човек не слути у датом тренутку, или о том постојању не зна дуго времена, или уопште никада није знао. У строжем ("динамичком") смислу несвесно је оно чије свесно поимање захтева значајне напоре или је немогуће, например, "најниже" необуздане сексуалне и агресивне склоности, као и оно "највише" у духовном животу" (13, с. 78).
