На крају Западног Пута - млади у "чељустима Нихилизма"

 

Данашња западна и, како саму себе назива, посг-хршпћанска цивилизација - која на крају XX века остварује планетарну доминацију кроз суптилно тоталитарно наметање свог "меког" ('ни врућег, ни хладног' - апокалиптичког, како стоји у Откривењу Јовановом) духовно-политичког нихилизма као једине судбине - представља крајњи резултат заблудног Западног Пута, званично отпочелог Расколом 1054: побуном и одступањем Римске, западне цркве од Цркве Христове, пуноте Хришћанства као свештене историје спасења.

Тај Раскол је представљао фундаментални раскол у бићу Европе као хришћанске цивилизације, и говор саморазградње западног хришћанства и секуларизације Запада, која се окончала у крајвем анти-хришћанском нихилизму ("Бог је мртав") и "западној пропасти" (која се већ десила, јер сам "пост-хришћански" Запад јеста та пропаст), што представља заједнички увид најумнијих православних промислитеља Западнога Пута, од Ф. М. Достојевског и К. Леонтјева, преко Св. Николаја Жичког и Преп. Јустина Ћелијског све до о. Г. Флоровског и о. А. Шмемана.

Рушећи метафизичку катедралу западног хришћанства снаге "хуманистичког" Запада су, на крају, "убиле Бога" на Западу и у западном човеку, интегришући остатке западног хришћанства у свој тоталитарни секуларизам-нихилгоам, што се на крају Западнога Пута институционалгоовао као "Нови светски поредак", Крај Историје и почетак изврнуте, секуларне "есхатологије", тј. планетарно-тиранске утопије хиљадугодишњег царства човечијег "под сунцем сатане", коју Запад "заснива" у крви, глади и јауку хришћанских и других народа. (Србски Православни народ је ту васеленску прелест и то зло, за пет ратних година 1991-1995. и ратне 1999. године, током 77 дана и ноћи кукавичког НАТО-вског „ваздушног линча" поново, итекако искусио у својој крви, зноју и сузама, у гробовима своје дечице!).

Млади западне цивилизацнје - а не заборавимо да и наша, србска омладина, и то је чињенично стање, у великој већини, данас припада Западу и јесте западна омладина! - рађају се и почињу да живе управо на крају тог западног суноврата ка Апокалипси. Они се, како веле аутори ове књиге (парафразирајући мисао свог духовног учитеља о. Серафима Роуза), рађају у самим "чељустима Нихилизма".

Али, то више није онај "стари" и, рекло би се, "идеалистички" нихилгоам "превредновања вредности" и критике метафгоички истрошене "хришћанске" Европе XIX века, већ је то данас "нови" и "пунолетни", у својој апокалиптичкој раслабљености "сазрели" нихилизам, који у тој мери прожима све, и споља и изнутра, да - како вели о. Серафим у својој студији Нихилизам - "више нема фронта на коме би му се могло супротставити, а они који су уверени да се, ипак, боре, оружјем, које се, на крају, окреће против њих самих".

То је нови, фундаменталистички, злодуховни (богомрзачки и човекомрзачки) и анти-онтолошки Нихилизам који - претварајући човека Божијег у ствар, у робу, у рад, у секс, у моду, у тржиште, у гласање, у порез, у људско право, у политичку коректност, у информацију, у број, у безличног Интернет-наркомана, у логораша и капоа глобалног конц-Дизниленда, у кукавички медијум Зла... речју, у своје средство и свој објекат - ништи само његово биће (исисава му и распршује ипостас), као и биће саме историје, бришући границу не само између добра и зла, већ између бића и небића, живота и смрти, притом, наравно, претварајући све(т) у зло, смрт и не-биће, у "место кога нема". И та "остварена утопија", тај институционализовани Нихилизам, тај мистички слом историје, тај глобални тријумф самоприкривеног Зла - које се "оваплотило" кроз институције и "нестало", јер је постало свудаприсутно и свеобуимајуће! - данас се еуфемистички зове "амерички (западни) начин живота" и та утвара је проглашена за врховни идеал и идол цивилизације!

А, млади се рађају и одрастају управо у тој пропасти, на том апокалиптичном хоризонту западног Нихилизма-Американизма, који себе проглашава извором спаса и коначним рајем на земљи.

И без обзира да ли су то западне ТВ-серије попут "Династије", "Беверли Хилса", "Чувара плаже"(Bay Watcha) или, пак, "Твин Пикса", "X Files"-а и „Millenium"- а (које пропагирају високодизајнирани нихилизам-сатанизам "Америчког сна") или, пак, домаће као што су "Бољи живот" и "Срећни људи" (које пропагирају простачки нихилизам-сатанизам "југо-комунистичког сна") пропаст је иста, бесмисао исти, смрад духовне смрти - исти: нигде среће, нигде човека, нигде не само бољег, него живота уопште...

По тој "долини сене смртне" и потрошачко-гласачке мраволикости савремена омладина тражи своје боголико лице и лице Другог у коме би могли препознаши Лице Бога Живога и спасење своје. И нека никога не чуди, како то аутори ове књиге наглашавају, шго се младима на крају Западног Пута, тој, од утробе матерње, намученој "деци апокалипсе" жедној откривења истинског Живота, тој "генерацији Икс" у суновратној потрази за изгубљеним идентитетом, жељној Истине и Заједнице, коса на глави диже од самог помена речи као што су "религија", "црква", "бог", "морал", "хуманост"... речи које је Запад апокалиптики истрошио и обесмислио.

То поколење "бунтовника са (најјачим могућим) разлогом" својом младалачком душом, којој је Бог Живи дао да не трпи никакву лажност, врло добро осећа да су данашњи Запад и читава његова цивилизација постали место сваке Лажности: лаж-религије и лаж-цркве, лаж-проповеди о лаж-богу и лаж-моралу и лаж-људскости... Све је постало лаж у свету који је - одступивши од Бога Истинога - душу своју обукао у Лаж.

Коме веровати у цивилизацији чија је "најрелигиознија" земља управо - Америка, тај апокалиптички пијемонт планетарног Њу Ејџа, новосветског политичког и религијског екуменизма, са својих 3000 (!) "хришћанских" секти... (од апокалиптицистичких неуротика који се самокастрирају или врше колективна самоубиства до телевизијских "проповедника"-превараната и оних "ревнитеља" који своја лаж-јеванђеља "шире" сексуалним завођењем...), када се зна да та "најрелигиознија" земља света у исти мах јесте и најсекуларизованија тј. најбезбожнија: империја најфундаменталистичкијег и најподмуклијег секуларизма и безбожја у историји, оног секуларизма који је, како увиђа о. А. Шмеман, успео да секуларизује сам појам "религиозности" и претвори га у своје оружје, јер је, уствари, сам постао "религија" Новога света, тако да метастатичка експлозија "религиозности" и "духовности" на Западу, уствари, представља доказ коначног тријумфа против-светодуховског Секуларизма.

Срчана књига, која је пред нама, написана је у тој и таквој Америци, у епицентру западног "религиозно"-богоборног хаоса, у епицентру "западне пропасти"- која се безумно дичи својом планетарном таштином над таштннама, својом свемоћном науком и технологијом, својом обоготвореном Демократијом и Хуманизмом, својим блештавим метрополама и Олимпијадама, својим милионским геј-журкама и заштитом животињских права, својим злочиначким Судовима за злочине и неправедним Судовима правде, својим Министарствима одбране која организују геноцидне агресије и својим мировима горим од најгорих ратова прошлости... Ова књига-жишка, тихим гласом сведочења двојице монаха - који су и сами претходно прошли крсни пут свеспаљујућег очајања у суочењу са одсутним Богом, и истинотрагатељске побуне, контракултуре... - и њиховим, рекло би се, новокатакомбним позивом на хришћанску побуну, зажиже, у западној мрчави данашње историје, воштаницу вере православне, подобно првим Хришћанима који су - наоружани само својом вером и само бесмртном спремношћу да сопственом крвљу запечате своју љубав према Христу Распетоме и Васкрсломе - кретали на царство овога света, и сву његову лажност, и сав његов гламур (ђаволску помпу – pompa diaboli), и све његове војске, и сва његова недела...