Лажне побуне против лажнога света

 

Живот младих на западу је, на крају XX века, постао нихилистички rage against, "бес против" - друштва, школе, породице, културе, обичаја, ауторитета, себе, самог живота... низ бесова против лажности, испразности, беживотности секуларне цивилизације и њених површних вредности, које не могу да утоле младалачку жеђ за истинским животом, пунотом, смислом и свеобухватношћу. Тај онтолошки "rage against", у својој основи, јесте уствари вапај индивидуе за личношћу, за идентитетом и изгубљеном заједницом (отуда и сва та безбројна и масовна окупљања младих, журке, рок-концерти, одлажење у кафиће и пабове...). Али, авај, та побуна пречесто завршава у крајњој аутодеструкцији: изражавајући заједнички очај урбане обезбожене србске омладине, једна београдска андеграунд-група пева - "Ако ме волиш, помози ми, пуцај ми у чело".

"Хоћу да проживим један дан у коме нећу бити постиђен, у коме нећу бити ван себе", шапутао је - у име "деце апокалипсе", у име растрзаних несигурношћу, усамљеношћу и тешкоћама одрастања у апсурдном свету, који је прогласио Ништа за свој онтолошки мото - трагично преминули амерички глумац и један од легендарних западних "бунтовника без разлога", Џемс Дин. Трагедије Џенис Џоплин, Џима Морисона, Џимија Хендрикса, Елвиса Прислија, Јана Куртиса и других "живих легенди" контра-културе... све до Курта Кобејна (лидера култне фупе "Нирвана", који је окончао живот најтрагичније - самоубиством 1994.) и реакција младих на те трагедије (после Кобејнове смрти велики број београдских аутобуса и зидова био је исписан графитима, којима су млади показали да Кобејнову трагедију осећају као своју: "Курт, волимо те!", "Заувек, са тобом, Курте!") представљају и потресно и застрашујуће сведочанство о господарењу Нихилизма над судбином младих људи свугде у свету.

Но, контра-културна побуна против бесмисла обезбожене цивилизације, будући без упоришта и оријентира (јер је хришћанска побуна једина истинска побуна у свету "у коме нема ничег новог под сунцем" у коме је "човек увек на губитку") неизбежно и сама постаје део "система", "дупло дно" исте нихилистичке цивилизације и канал за контролисано пражњење (канализационисање!) истинотрагатељске и стваралачке енергије младих. Тако је контра-култура (рок-култура) - преставши да буде оно што је, с почетка, хтела да буде "провокација и револт против естаблишмента" - сама постала један од најважнијих естаблишментских фактора нихилистичке цивилизације.

На маркици фармерки RIFLE пише: "Ово је медиј који поништава расне, културне и полне разлике". То је дефиниција контра-културе која, на крају XX века више није никаква побуна, већ медиј за мундијалистичку униформизацију, девитализацију и подмуклу интеграцију младих у Нови светски поредак. Контра-култура је постала планетарна "поп(уларна) култура" и, таме, главни медиј планетарног инжењеринга душа младих људи ("рок"-, тачније "поп"-сиротиње раје), чији је циљ да се што више младих умрежи у енергетско поље глобалне Апостазе, да се што више младих душа претвори у медиј, у проводник анти-богочовечанских енергија, којим Нови светски поредак енергизира и растаче богочовечанску историју. "Контра-културалност" је, дакле, постала норма и једна од компоненти political correctnes (новосветске морално-политичке подобности) тј. интегрисаности младих у Нихилизам, по много чему, демо(но)кратске цивилизације. Лидери контра-културе су некада себе називали "пророцима побуне", а данас - на стратешком плану гледано - одрађују посао добро плаћених амбасадора Новог светског поретка и бескрупулозних менаџера духовно-политичког Њу Ејџа (што, упечатљиво, показују кич-спектакли доделе годишаих награда МТV-ија ).

Одрастање уз Музичку телевизију - МТV (а код нас и уз "Палму", "Пинк" и "Кошаву" - тај медијски „Бермудски троугао" радикалног ништења и ишчезавања србског православног и заветног идентитета!) трагична је судбина ове генерације. МТV-ију би позавидео и најгори бољшевички агитпроп: милијарда људи свакодневно добровољно хрли пред телевизоре да јој се испира мозак и душа, милијарда људи се свакодневно "причешћује" идеологијом МТV -глобализма (који дозирано, али све отвореније пропагира голи сатанизам, што својим рекламама што спотовима, какав је на пример, спот "Until It Sleeps" групе Metallica, који представља најбестидније хуљење на Христа Распетога, и у коме демони гађају јабукама неку сподобу закачену за "крст", док приказани сатана гута живе људе). Може се, чак, рећи да МТВ представља коначно остварење сваке контра-културе XX века, остварење њених крајњих могућности: планетарни медијско-политички караказан, у коме се све "етно"-посебности ефикасно униформизују у јединствену музику-пројект-идеологију ("ирска", "шпанска", "руска", "латiноамеричка", "афро", "индијска", "јапанска"... поп-музика и култура јесу - једна иста наднационална, мундијалистичка музика и култура). МТV све контра-културне "бунтовнике" крчка и - затупљујући их до граница духовно-политичке обамрлости - претапа у пасивне екранске потрошаче и зависнике МТV-тржишта, у малограђанске поданике колективног "западног сна (који је, с наличја, увек ноћна мора!)", у планетарну поп-омладину "без својстава" - атеистичку, анационалну, аполитичну, апатридну.

Опште је већ место да комунизам није успео да уништи дух Руског народа за седамдесет година своје тиранске окупације, али да је „мека" демократска најезда МТV-ија, џинса, "Кока-коле", "Спрајта", "Марса", „Мекдоналдса" (однедавно и "Планете Холивуд"- новог, још "америчкијег" планетарног ланца америчких ресторана) и Мајкрософта у томе, нажалост, успела и то за само пар година "Перестројке" и " демократске транзиције". Да је МТV брутално оружје у рукама елита Новог светског поретка сведочи и његов отворено анти-србски медијско-политички ангажман током рата у Западним Србским Земљама 1992-1995 (нпр. ТВ-спот мундијалистичке групе 4-2  "Сарајево 1995.")

Џон Ленон је, на врхунцу светске популарности "Битлса", изјавио: "Сада смо популарнији од Христа" (а, у наше дане, певач "култне-групе" Оејзис /Oasis/ Л. Галагер, епигонски: "Ми смо сада већи од Бога"), изричући, заправо, тиме исгину о рок(поп)-култури као оруђу западног "плишаног" рата "за душе и преотимање верника" (који су комунисти негда крваво водили у својим револуцијама).

У истом духу председник Међународног олимпијског комитета X. А. Самаран, 25. јула 1996, у време Олимпијских игара у Атланти, изјављује за Олимпијски комитет и (мундијалистички) олимпизам уошите: "Важнији смо (=моћ нији) смо од римокатолицизма (тј. за западваке - од Хришћанства). Безбожна телевизија и филмска индустрија, музика и забава, мода и спорт: то су, данас, најмоћнија цивилизацијска средства за злодуховно анестезирање и амнезирање душа младих широм света.

Побуна младих је, у основи, побуна против лажнога света. Али, без Христа та се побуна и сама претвара у лаж. Бес младих је, у основи бес против бесмисла секуларног живота. Али, без Христа се тај бес неминовно и сам претвара у бесмисао. И не само то, већ се побуна против лажности корумпиране цившшзације, која проповеда "хуманистичке" (се-куларизоване хришћанске) вредности, а живи супротно њима - по логици сатанског окретања свега против Бога и човека - претвара временом у бес управо против Истине, Љубави, Лепоте, Радости... и у крајњем исходу, против Христа.

А Без Христа нема пута ка смислу и истини. Без Христа свака буна против ропства и зла, неумитно постаје умножавање зла и ропства. Без Христа нема нзлаза из безизлаза палог и падајућег света. Кроз одложено самоубиство наркоманије млади неће пронаћи изгубљени идентитет и заједницу. Кроз окултизам као духовно самоубиство неће пронаћи изгубљени идентитет и заједницу. Кроз опустошење секса (промискуитета) неће наћи изгубљени идентитет и заједницу. Кроз идеологизовану МТV-културу, која није ништа друго до прљави планетарни бизнис, у којој се некажњено тргује душама милиона младих, неће наћи изгубљени идентитет и заједницу. Кроз насиље, коме прибегавају да би се ослободили унутарњег очаја и ауто-агресивносги - неће наћи изгубљени идентитет и заједницу.

Све су то лажни путеви и против-заједнични симулакруми заједнице, који уствари цементирају Отуђење, Самоћу и Умирање у младима, претварајући оно што је највредније у њима, њихову храброст и слободу, у оруђе њихове пропасти и самоуншитења.