New Page 1

Као што нихилизам рађа лудило и махнитост, тако и лудило рађа три своја плода: секс, дрогу и насиље. Ови плодови су налик на лудило које их је родило по томе што су настали из жеље за бекством од бесмисла.

Младима се чини да ће кроз задовољства секса, дроге и насиље побећи и престати да осећају беду живљења у овом умирућем свету. Зато деца Нихилизма ова три плода нихилистичког лудила - секс, дрогу и насиље - величају и уздижу готово до метафизичких размера. Но, секс, дрога и насиље немају никакве везе ни са каквом "метафизичношћу", јер да имају не би престајали са нашом смрћу. Секс, дрога и насиље престају са смрћу, али зато до смрти живе паразитски на живом мртвацу.

Живимо у свету лишеном сваке љубави и самилости, у свету чије окрутно друштво - због своје незасите пожуде за стицањем новца и моћи - непрестано продаје девичанску чистоту својих кћери.

Ако погледамо безбројне рекламне паное који стоје дуж ауто-путева, или било коју телевизијску рекламу, или ако само бацимо поглед на штандове са штампом у било ком супер-маркету, постаје нам сасвим јасно који је то производ број један у модерном свету: то је - секс. Секс не продаје само себе, већ и све остало, од цигарета и алкохолних пића до хране за псе. И ко је објекат ове проституције? Наше мајке, сестре и кћери.

Модерни свет је срозао слику жене у слику блуднице. Чинећи то, мушкарац је и сам постао блудник, а читав морал људскога рода се суновратио у бездане подљудскости. Некада је девственост била сматрана врлином, али у овом посуновраћеном времену девственост се сматра знаком слабости. Зашто је то тако? Како је људски род запао у такво суновратно стање?

То се догодило због тога што је човек у себи уништио икону Божију. И људи су уместо Бога, почели да обожавају плот.

У овом свеизопачењу изопачен је и смисао саме љубави. Савршена љубав коју нам открива Бог јесте извор смисла свеколике љубави. Када је Бог прогнан из људског срца и ума, нестало је и истинске љубави. Оно што је остало од љубави јесте само пука љуштура испод које човек скрива своју плотску пожуду.

Истинска љубав је толико страна овом бездушном времену, да је људи - чак и онда када се, у ретким приликама, деси - једноставно одбацују. У нихилистичком свету влада мазохистичка лаж-љубав. Другим речима, толико смо упрљани и унакажени лажним љубавима да нам је тешко да од другога прихватимо његову истинску и несебичну љубав.

Нема ничег у овоме свету што може да исцели ту суштинску самоћу данашњег поколења младих, одраслих у празним кућама без љубави. Љубав је поткопана општим ратом против љубави, ратом који већину младих људи нашега времена претвара у своје жртве, а тај рат јесте рат брачних развода који за собом оставља пустош самоће. И као да је већина нас младих одрасла без родитеља, или пак уз родитеље који нам нису дали одговор.

Дете данашњице је злостављано и напуштено дете. Без обзира да ли се ради о сексуалном злостављању, батинању деце или ускраћивању љубави, дете модернога доба расте као изранављено биће. Дете се од почетка бори за опстанак, а његове ране временом огрубе у тврде ожиљке, и оно научи да се прилагођава друштву без љубави. А где нема љубави, секс неизбежно прераста у насиље.

У бездушном свету, који проповеда материјализам и конформизам, млади су ти који - у својој потрази за другачијим светом - иду до краја. Други начин бекства од таквога света, поред секса, јесте дрога.

И без обзира да ли се ради о младима са плочника предграђа, који кроз бунт покушавају да уздигну свој дух изнад смрдљивог света насиља, сиромаштва и, како изгледа, потпуно безнадежне будућности; или о младим панкерима који покушавају да кроз панк побегну од индустријализованог лудила модерног света; или, пак, о универзитетским студентима, припадницима средње класе, који би да побегну од јаловог света интелектуализма, дрога данашњој младежи стоји надомак руке као средство којим се "лако" отварају врата другога света.

Три су карике у ланцу наркоманије: фасцинираност, обмана, смрт. Од времена када је Тимоти Лири на Харварду почео да експериментише са употребом LSD-а и да проповеда слоган нове контра-културе: "Стимулиши се, укључи се, откачи се", масе младих покушавају кроз употребу дрога не само да побегну од окова угњетачког друштва, већ и да се "укључе" у "духовну" стварност.

Лири је проповедао идеју да се ум кроз употребу LSD-а ослобађа утврђеног начина мишљења и улази у нови начин ми-шљења који производи много перцептивнију свест. Он је тврдио да корисиик LSD-а у том процесу "трансцендира" своје бивше "ја", које је било обликовано од стране корумпираног друштва, и да на тај начин формира своје нову и "развијенију" личност.

Први корак на путу коришћења психоделичних[1] дрога јесте фасцинираност. Испразни свет се - пред очима онога који експериментише дрогом - одједном појављује у потпуно "новом" светлу. У овој фази корисник дроге заборавља на исквареност тог света и почиње да осећа задовољство због тога што доживљава нешто ново у животу.

Прелест (обмана) већ делује када корисник дроге почне да верује да је дрога кључ за промену сопственога "Ја". Од ове тачке почиње низбрдна спирала сурвавања у зависност, низ коју се корисник дроге суновраћује у психички депресивно стање, постајући на крају потпуни зависник или наркоман. Упавши у ту јаму, корисник постаје роб наркоманске навике и потпуне телесне зависности од дроге. Дрога почиње да га тиранише све док из његовога тела не ишчили и последња трунка живота, односно све док га не прогута смрт,

На крају се сва та магновена светлуцања "више свести", за којом су трагали Лири и генерација контра-културе шездесетих, показују као пуко привиђење. Оно што је почело као потрага за истином показује се на крају као масовна прелест. Контра-културна парола "Власт - људима!" показала се, на крају, као испразни слоган, будући да је љубав паролаша охладнела и да се већина "револуционара контра-културе" вратила у свет материјализма. Идеал побуњеничке генерације - идеал трагања за истином се, на крају, срозао у трку за уживањима и самоугодни-штвом сваке врсте. Када се све завршило, показало се да је тај покрет био само још једна у низу мода, које доносе и односе променљиви ветрови "духа времена".

Овај неуспели човеков покушај да, кроз употребу дрога, оствари најдубље жеље своје душе, открива нам право стање у коме се налази душа савременога човека:

2. човек је незадовољан празнином коју осећа у себи,

3. човек нема чиме да уздигне свој дух изнад тог незадовољства.

Друго средство бекство од тог незадовољства светом, на које се не обраћа пажња у овом свету уживања, јесте алкохолизам. У савременој култури, култури трке за уживањима, алкохолна пића су постала средство за затупљивање маса и самоуништење несрећника. Поред телевизије, алкохол је најчешће сред-ство коме људи прибегавају да би избегли да се суоче са истином.

Човек непрестано избегава да се суочи са својом савешћу, користећи се притом свим могућим средствима, укључујући ту и бекство од стварности кроз алкохолизам. Празна душа човекова се привремено "пуни" чулном еуфоријом коју производи пијанство, чиме човекова пажња бива привремено одвраћена од сопствене испразности.

Пијење алкохолних пића је - као својеврсно бекство од стварности, са једне, и друштвено уживање, са друге стране - данас постало "идеал" који се јавно велича и слави. Пити алкохолна пића је данас мода. Људи поистовећују омиљено пиво, вино или жестока пића са сопственим идентитетом. Типичан пример јесу призори "пријатељства-по-пићу", којих су препуне ре-кламне кампање за алкохолна пића. Обескорењени савремени човек је увучен у мреже алкохолизма и његова празна душа постајероб "духа времена". А "духом времена" управља зла похота. То је разлог због кога се увек баш секс користи за рекламе које треба да продају алкохолно пиће. Ако то није секс, онда је то нека друга превара, као што је, на пример, идеја да су "истинско пријатељство" и "добра времена" незамисливи без употребе алкохолних пића. И готово да нам је немогуће побећи од утицаја таквих реклама... Чак и онда када смо свесни да Цивилизација таквим рекламама хоће да нам прода маглу, оне кваре наш ум на подсвесном нивоу.

Алкохолизам је, попримивши размере друштвене епидемије, постао омиљена забава, тј. главно средство за избегавање дубљих питања о животу, као што су: "Који је смисао човековог живота?" и "Шта се дешава после смрти?".

Бескрајна пожуда и похлепа модернога човека наново је оживела паганско-римски цдеал, идеал трке за уживањима: као идеал који је поново загосподарио мас-медијском ареном данашњице.

У Римском царству IV века, хришћански писац Августин пише: "Све људе уједињује један једини циљ - привремена земаљска срећа. И премда их живот - у тим њиховим бескрајним покушајима да стекну земаљску срећу - баца тамо-амо и витла као морске таласе, све што чине усмерено је искључиво ка том циљу".

Мрачни крај те модерне епидемије јесте - алкохолизам. Алкохолизам је звер која прождире мушкарце, жене и децу. Алкохолизам је демон који најпре запоседа душу једнога човека да би, потом, преко њега убио читаву његову породицу. У канџама ове звери личност шчепане жртве се цепа у "доктора Џекила и мистера Хајда".[2]

Алкохоличар се увек брани тако што негира свој алкохолизам. Алкохоличар разбешњено насрће на свакога ко му каже да је алкохоличар, да би се затим, у складу са својом ропском природом, поново завукао у јаму свог алкохолизма.

Штета коју наноси алкохолизам је неизмерна. Како измерити крв милиона људи који су због пијанства погинули у саобраћајним несрећама? Како измерити сузе које пролише и проливају деца алкохоличара? Насиље, злостављање деце, разводи и деца без родитеља: све су то последице алкохолизма. Оно што је с почетка била фантазија, временом је постала зависност, а потом и ропство. Оно што је почело у смеху завршава се сада у сузама.

Свакога заболи душа када види човека који је некада био слободан и пун живота, а који је, потом, у алкохолизму постао сужањ што умире у смртоносној клопци овога демона. Човек кога смо волели, пред нашим очима постаје - странац. Временом се све више удаљава од нас и ми схватамо да онај кога смо некада познавали више не постоји. Јер онај кога смо познавали никада не би могао да буде као особа коју сада гледамо. Не, то није исти човек, већ утвара. Пре или касније морамо себи да поставимо питање: " Шта је то што му је украло душу?".

Неизбежни крај лажне потраге за духовним испуњењем кроз употребу дрога и алкохола јесте смрт душе. Души је неопходна истина да би живела, али у овим трагичним временима тешко је доћи до истине. Непријатељ истине продаје смртоносну лаж дроге и алкохола као истину. Данашње, модерно поколење младих јесте поколење које је гладно и жедно истине, и које ће у тој својој глади појести и попити све што му се понуди.

Текст који следи јесте болни приказ онога што се може десити многим младим људима, припадницима нихилистичког поколења, уколико им се не пружи Истина:

"Познавао сам два брата са којима сам играо фудбал када сам био дете. Живели смо у малом и сиромашном граду. Да би зарадили коју пару, многи људи су се бавили растурањем дроге. Неки су то радили уз посао, а другима је то био једини извор прихода. Већина дилера је носила пиштољ, а неки чак и аутомате. Родитељи те двојице браће су растурали дрогу звану "кранк". Кранк или метамфетамин, дрога јефтине производње, веома је популарна међу младима зато што је врло јефтина и брзо ствара зависност.

Једног дана та два брата су, жешће издрогирана "кранком" и LSD-ом, отишла на језеро за рекреацију. Тамо су срели ренџера кога су замолили да их колима провезе унаоколо и покаже им околину. У једном тренутку, старији брат је извукао лулу и почео да пућка. Ренџер му је рекао да не пуши у колима. Повређеног поноса, овај се у трену разљутио, а одмах потом и потиуно побеснео. Само тренутак касније, ренџер је лежао мртав, пререзаног врата.

Тај старији брат је, касније, размећући се у својој бахатости, испричао некоме причу о свом злочину, а та особа је, пак, неопрезно проширила даље причу међу својим познаницима у супермаркету. Полиција је дошла у кућу убице и тамо га затекла, жешће издрогираног психоделичним гљивама. Полиција је лако изнудила признање и он је сам признао сваки детаљ злочина.

Судбина млађег брата је била још страшнија. Пошто му је старији брат одведен у затвор, он је у својој кући узео превелику дозу " кранка". Три дана и ноћи није могао да спава због дејства дроге. Треће ноћи, нервозно се шетао око куће, чекајући да сване. Одједном је, без икаквог повода, у наступу беса улетео у кућу, зграбио очеву пушку, упао у спаваћу собу својих родитеља, убио оца и мајку, а затпм отрчао у собу где је спавала његова шестомесечна сестрица и њу, такође, убио. После свега, ставио је пушчану цев себи у уста и повукао обарач".

У овој огавној причи о бесмисленом насиљу, убиствима и самоубиству, три ствари су шокантне. Прво, прича се завршава тиме што један млад човек убија свог оца и своју мајку, оне који су му дали живот и родили га на овај свет. Друго, он потом убија и своју сестрицу, недужно детенце. Коначно, он одузима себи живот. Ово није тек један усамљени случај убиства и самоубиства, всћ све чешћа и масовнија појава, која сведочи о томе да је очајна омладина повела рат против самога живота. Каква је то ватра која је спалила душу тог младог човека? Која га је то сила натерала да повуче обарач?

Јасно је да корисник дроге - без обзира да ли се ради о ономе који само експериментише дрогом или, пак, о правом наркоману - под утицајем дроге улази у један свет у коме делују скри вени фактори, чије се деловање не може предвидети пре самог узимања дроге, нити разумети током самог њеног деловања. Илузија коју пружа дрога јесте оно што највише привлачи младе. Ономе који се дрогира се, с почетка, чини да је испуњен новим знањем и да му је обећан нови свет. А у шта се, потом, претвара то знање? Одговор је једноставан: у ништавило.

Трагање кроз дроге јесте само пусти сан у коме човек јури за утвара-ма. На крају сна се покаже да је све било само привиђење, које трагатеља оставља у стању потпуне опустошености.

Трећи плод савременог лудила јесте насиље. Насиље модерног човека се пројављује на два начина: као насиље над другима и насиље над собом. Насиље над другима је дубинско зло које поробљује срца људи: то је необуздана жеља да се насилно повређују други људи. Такво насиље данас више није изоловани инцидент: оно је упрљало крвљу руке толиких људи. Чини се да више није могуће сакрити се од насиља.

Деца убијају своје родитеље, родитељи убијају своју децу, пријатељи убијају пријатеље, млади убијају младе. Време у коме живимо јесте време безумнога насиља, у коме људи повређују и убијају једни друге - убијања ради. И онда људи говоре да не разумеју зашто такво и толико насиље влада овим светом.

Када би чули шта говоре саме убице, вероватно би пронашли одговор на то питање. Када су недавно, једног убицу упитали зашто је побио толике људе, он је одговорио да га је на то подстакла порнографија. Један други убица је изјавио да је видео како се људи убијају у филмовима и да је по-мислио: "А што не бих пробао и ја...". Некада су деца сакупљала спичице са ликовима спортиста, а данас, у овом "напредном" времену, деца су потпуно луда за сличицама са ликовима гангстера-убица.

Други облик насиља јесте насиље над самим собом које је данас попримило масовне размере. Оно се не зауставља само на све већој популарности тетовирања, на моди пробадања[3] или, чак, унакажавање сопственог тела (које практикују "модерни примитивци"), већ иде и даље - све до крвавих мазохистичких ритуала.

Готово сва деца рата, која припадају тој изгубљеној Генерацији Икс", искусила су насиље бар једанпут у свом животу, ако оно већ не господари у потпуности њиховим животима. Али, млади не чине над собом само физичко, већ и ментално насиље.

Ми одбијамо да живимо у збрци овог нихилистичког света и то нас баца у очајање, и ми - испуњени бесом - своју агресивност обрушавамо на себе саме. И опет заспивамо у сузама. Под утицајем електронских медија и модерне уметнос-ти, нова мода је ушла "у моду": лудило и њени плодови - секс, дрога и насиље.

Постало је мода бити саучесник у овом троструком човекоубиству

[1] "Психоделично" значи - оно што разара душу, душеразорно, душегубно. Од латинске именица psycha - душа и латинског глагола delere - уништавати. "Психоделија" је постала саставви део и једна од главни идеолошких теза (пост)модерне контра-културе: Тако имамо психоделичну... музику - музику која разара душу, психоделичне дроге - дроге које разарају душу, психоделичну уметност - уметност која разара душу, а одведавно и и тзв. "психоделични транс" - врсгу играња на рејв-журкама која, како јој сам назив каже, разара душу тако што је баца у демонски транс ... Можемо прошврити овај увид и рећи да, уствари, живимо у психоделичној цивилизацији - цивилизацији која на свим својвм нивоима, својом "духоввошћу", политиком, економијом в културом разара и уништава хришћанску и боголику душу човекову {прим. прев.).

[2] Ради се о класичном дволику из енглеске модерве књижевности. Доктор Џекил је био угледни лондонски лекар, сређеног личног и друштвеног живота, али који се ноћу - под утицајем црномагичног напитка, који је сам справио - претварао у опаког и наказног мистера Хајда. Мистер Хајд је ноћу харао улицама Лондона и вршио свакојака демонска злодела. Синдром "доктор Џекила и мистер Хајда" јесте синоним за схизофренију или расцепљеност личности. Тема омиљена и хипертрофирана у анти-хришћанској метафизици фројдовске психоанализе, у модерној (психоаналитички оријентисаној) западној уметности, а нарочито у холивудској "индустрији (злих) свова", с краја XX века в њеним безбројним фвлмовима "по истинитим догађајима", о обвчним или, чак, угледним људима, који преко ноћи постају манијаци и убице-психопате (прим. прев.).

[3] Минђушама, зихернадлама, привесцима и алкама свих врста, којима се пробадају уши, нос, образ, језик, пупак и друга места наа тела (прим.прев.)