New Page 1

Данас, у тами, осећамо страшне последице човековог рата против Бога. Број мртвих тела је из дана у дан све већи, а - грђе и горе! - број мртвих или смртно рањених душа је готово бескрајан. И, чини се, да за многе душе више нема наде за опоравак.

И као што то бива у сваком рату, и у овом највише страдају деца. У овој, како се чини, вечној борби чбвековој против Бога, не само да се врши насиље над дечијом невиношћу, већ се она потпуно уништава. Шездесетих година овога века, магазин "Тајм" донео је, као једну од прича са насловне стране, чланак под насловом " Бог је мртав". Седамдесетих, "Тајм" је донео, такође, причу са насловне стране, али сада под насловом "Маркс је мртав". То је нагнало једног младог цивика да на зиду свог факултета напише следећи графит: " Бог је мртав, Маркс је мртав, а и ја се не осећам баш добро!".[1]

Ниче, философ који је врло добро знао да је Бог умро у срцима људи, прорекао је, чак, да ће XX век бити век два непосредна резултата "смрти Божије" у људским срцима. Први ће бити тај да ће XX век бити најкрвавији од свих векова у људској историји, а други - да ће у XX веку доћи до провале свеопштег лудила. Показало се да је Ниче био је у праву у оба предвиђања, а доживео је да се на њему самом испуни пророчанство о лудилу.

Философија пустоши човековог рата против Бога и философија Апокалипсе[2] могу се сажети у једну једину реч: Ништа. Од детињства нам говоре да смо ништа. Школујемо се у школама где нам говоре да смо дошли ни из чега, и где нас обмањују да верујемо да се смрћу поново враћамо у то ништа. Једном речју: све је ништа.

Фјодор Достојевски, чувени руски писац XIX века, о том питању пише:" Ако нема вере у бесмртност душе, онда је све дозвољено".[3] Ако је све - ништа и ако нема разлога да се живи, онда је једини логичан закључак - лудило, јер је - како се чини - једино у лудилу излаз из овог самоуништитељског света. Философија и животни стил "лудила као нормалности" све више улази у моду. И све више младих данас размишља на такав начин. И тај начин размишљања, у извесном смислу, постаје неопходан за опстанак младих, оно без чега не могу у борби у којој "само најјачи опстају".

Следећих пар реченица, на упечатљив начин, описују лудило које влада у овом помахниталом свету:

Упознао сам једног младог панкера који је имао осамнаест година. Живео је у једном андерграунд-гетоу у Оукланду. Он је сваке ноћи заспивао у сузама, уз ноћну пуцњаву са улица. Усред ноћи добијао би потребу да изађе напоље и да шпарта улицама те "ратне" зоне. Облачио би прљаву одећу и грозничаво ходао празним улицама, правећи лудачке гримасе, вичући на сав глас, булазнећи и разговарајући сам са собом. Људи из суседства су се држали подаље од њега. Када би се вратио у своју прљаву собу, осећао је унутрашње задовољство што је "успео" у тој борби у којој "опстају само најјачи". Онда би пустио неку хард-рок музику, препуну људских крикова, и почео да се сече жилетима. Са његовог лица су капале бесне сузе на његове груди и у његове ране. Он је очајнички желео да умре, али га је нешто спречавало да се до краја суочи са смрћу. Сигуран сам да тај младић није био стварно луд, већ да се играо ватром лудила".

Одлазећи из родитељског дома у годинама ране младости, млади упадају у чељусти андерграунд-живота, где је лудило једина важећа "норма". Па чак и када живе у малом граду, млади гаје у својим срцима тај андерграунд[4] и чезну да барем један-пут пробају укус побуне тог андерграунд лудила.

[1] Рејви Захаријас: „Сломљена слика: право лице Атеизма“, Бејкер Букс Хаус, Гранд рапидс, 1990. стр. 22-23

[2] Аутори књиге у првим главама књиге користе појам „Апокалипса“ у смислу „секуларизоване Апокалипсе“, тј. свеопштег пропадања и пропасти света и човека, дакле нако како се тај опште разумева и користи на Западу. Они свесно то чине, јер књигу пишпу за западну омладину (прим.прев.)

[3] Ф.М.Достојевски, „Браћа Карамазови“, Пингвин Букс, 1984. стр. 764

[4] Андерграунд (underground), значи у преводу - подземље, а у жаргону савремене омладине, као и (пост)модерне културологије то је појам који означава побуњенички живот младих који се одвија мимо званичне културе и друштва, који за својим изгубљеним идентитетом трага кроз побуну против тираније свих секуларних естаблишмента и њихове беживотности и јаловости. Андерграунд-гетои су делови града (обично сиромашна предграђа) где владају закони оних којн су "ван закона", у преносном и буквалном смислу. Друга је ствар, што су се данашњи под-културни и андерграунд покрети већ установили као паралелви естаблишменти, као бизнис и мода, што само показује да су култура и под-култура, естаблишмент и андерграунд тј. анти-естаблишмент постали део једног истог секуларног и богоборног система цивилизације под влашћу кнеза таме. О томе, из своје перспективе, нарочито сведочи истоимени филм "Подземље" Е. Кустурице који је 1995. добио Златну палму у Кану и доживео огромни успех на овим просторима, јер је безбожнички и анациовални југокомунизам, под чијом се окупацијом Србски православни варод налазв већ више од пола века ( а за којвм тај филм заправо тугује!) уствари, подземље на земљи, оргавизовава и окупаторска теорија, пракса и систем који плански сабија србско Небо и србску земљу у подземље безбожништва и анационалности (прим. прев.).