Последњи геноцид

 

Дошли смо до краја нашег пута. У временима насиља у којима живимо чини се да више нема ниједног јединог разлога због кога бисмо наставили да живимо, да нема више ниједног јединог разлога да се ујутру будимо и да започињемо нови дан. Данашња омладина је дошла до закључка да једина рука која може утрти сузе са њиховог лица јесте рука самоубиства.

Многи ће људи глатко одбацити ова наша запажања као "једнострана", иако и сами увиђају њихову истинитост. Истине ради, дакле, морамо испитати и другу страну, тј. тај такозвани "позитивни" поглед на живот.

И, заиста, не може се оповрћи чињеница да испод све те бујице очаја, разочарања и подљудскости, која узвире из ере Нихилизма, тече упоредо и струја оптимизма и идеализма. Њу чине млади људи - који могу бити и идеалистичке, али и практичне душе - спремни и одлучни да се носе са тешким проблемима данашњице и да се боре за ширење својих недефинисаних идеала. Научници откривају "тајне" свемира. Пацифисти и ненасилно оријентисани идеалисти воде борбу за мир, братство, уједињење света и превазилажење старих мржњи. Млади уметници су "огорчени" због опште неправде и неједнакости, и труде се да - како најбоље знају и умеју у овом жалосном свету - шире поруку нове радости и стваралаштва. Ту је и велики број оних обичних младих људи који су одушевљени што живе у овом "узбудљивом" времену, и који искрено, са самопоуздањем, ентузијазмом и оптимизмом гледају у будућност, у будући свет у коме ће можда, ипак, постојати нека могућност да човек своју жалост претвори у радост. У исто време, старија генерација је већ исувише убијена у појам ером Нихилизма да би могла да дели такве наде данашње омладине.

Али, мора се поставити следеће питање: ако свет из дана у дан постаје све боље место за живот, зашто толико људи данас извршава самоубиство? Број самоубистава достиже размере незабележене у историји света. Самоубиство се данас популаризује и идеализује, са циљем да се млади људи подстакну да дигну руку на себе и то не само пиштољем, жилетом или отровом, већ и на један "попаган" начин као што је, ва пример, "полагано" самоубиство дрогом. Често кажемо за себе да смо "пријатно обамрли". Ова изјава говори сасвим довољно о нашој генерацији.

Али, онај који жели да тоне у обамрлост у ствари тврди да је све око њега и у њему - бол, јер без бола не би било потребе тражити утехе у стању обамрлости. А ми себе убеђујемо да у такву обамрлост треба да тонемо не само понекад и повремено, већ стално, јер овај искварени свет у нама непрестано изазива бол. Живимо под сталним притиском тог бола, у свету који је до теме-ља прожет духом разарања и у коме, чини се, нема лекара за душу човекову, и то нас приморава да забодемо иглу лаж-избављења у своју руку, и да - на тај начин - покушамо да ублажимо наш жи-вотни бол. Тако у нас улази инфекција самоубиства.

И та кобна инфекција више не захвата само мањину, већ се огромном брзином шири на већиву младих, тако да данас имамо ситуацију да је већина младих, на овај или онај начин, постала жртва самоубиствених склоности. Већина нас је познавала неког који је извршио самоубиство, али да би ствари биле још шокантније, велики број младих је бар једанпут покушао да изврши самоубиство.

За многе младе људе самоубиство је постало идеал за који вреди живети, а за неке чак и идеал за који вреди умрети. Самоубиство не само да је постало позорница ва којој млади живе, већ оно све чешће спушта и завесу смрти преко њиховог живота.

Сећам се да су пре пар година сви моји пријатељи ишчекивали да један популарни андерграунд панк-музичар изађе из затвора и врати се на сцену. Његово име је било Џ. Џ. Ален и он је био осуђен на робију зато што је на једном од својих кон-церата запалио једну девојку. Људи су нестрпљиво очекивали да буде пуштен на слободу да би видели да ли ће испунити обећање и убити се на свом последњем концерту. Наиме, он је на једном од својих ранијих концерата изјавио да ће на сцени пред свима извршити самоубиство. Та изјава је привукла огроман број младих на његове концерте. Он је 1994. на индиректан начин испунио своје обећање. После концерта одржаног непосредно по изласку из затвора, тај несрећник је умро иза сцене од превелике дозе дроге. Тај човек - који је на својим концертима повређивао себе на неисказиве начине само да би задовољио радозналост својих обожаватеља - био је екстремни нихилиста апсолутног Нихилизма деструкције.

Али, тај човек је данас мртав, тај несрећник је пао као још једна млада жртва човековог рата против Бога.