Post scriptum за 3. издање књиге Деца апокалипсе, јуна 2000.
Треће издање "Деце апокалипсе" излази на годишњицу мале србске апокалипсе - НАТО-бомбардовања 24. марта -11. јуна 1999. Оно од чега смо, у пост-скриптуму за претходно издање ове књиге, страховали да би се, не дај Боже, могло догодити - догодило се! Објава западног пута у апокалипсу, западног „Краја Историје", западног рата против Хришћанства, хришћанске историје и хришћанских народа као саборних субјеката свештене историје спасења започела је необјављеним, кукавичким ратом „из висине и са даљине", тачније „ваздушним линчом" који је НАТО-Запад, читава једна цивилизација од милијарду људи - свим средствима своје тиранске и сатанске воље за моћ и за уништење! - водила 77 дана и ноћи против народића србског, црвића Божијег (уп. Иса, 41,14), измученог ратовима 1991-1995., десетогодишњим санкцијама, полувековном безбожничком окупацијом и неколиким узастопним голготама у XX веку. Поднели смо неподносиво.
Поднели смо огољену антихристовску неправду, зло, уништење и смрт од стране западног „Милосрдног анђела" - „западног бога", „кнеза овога света", онога кога се одричемо на Светом Крштењу, пљујући на мислени Запад као место адске тмине, а који у лику њујоршког Кипа (Идола) Слободе - Лаж-светлоносца (Луцифера) „обасјава", тачније - пробада и помрачује сав Божији свет и сву историју злодуховним и техно-окултистичким, црним ,зрацима"-стрелама свога планетарног богоодступништва и нихилизма: богоубиства „у име човека" и човекоубиства „у име (западног) бога. Поднели смо 77 дана и ноћи најдужега непрекиднога бомбардовања у досадашњој ратној историји рода људскога. Поднели смо 35 000 налета видивих НАТО-авиона и, са њима, невидивих ваздушних легиона „западнога бога" на наше небо и нашу земљу. Поднели смо 30 000 тона најсмртоноснијих бомби. Поднели смо рушење цркава, школа, болница и гробаља. Поднели смо сатанско распеће и гусобно пустошење наших богоданих светиња и завичаја. Поднели смо неколико хиљада мртвих и рањених. Поднели смо сузе, зној и крв.
Приковани од стране Запада на „крст срама", а без могућности одбране, поднели смо ужасно, светосевастијановско пробадање србскога имена и имања у историји, србске прошлости и будућносги безбројним мисленим и техно-нихилисгачким стрелама западне христомржње, маскиране у шарене лаже и хаљине „хуманизма" и „хуманитаризма". Поднели смо престрашни - а у Бога Живога се надамо, не и коначни! - губитак духовно средишње, заветне земље нашег Отачаства - Косова и Метохије. Цео један хришћански народ, грешан у својим грешницима и праведан у својим покајницима и праведницима, постао је „колатерална штета", а то - по изврнутој, орвеловско-антихристовској логици називања „светлости - тамом и таме - светлошћу" (Иса. 5,20) - значи: права и једина мета западног рата против Христа Богочовека н свештене историје спасења. Постадосмо народ „деце апокалипсе".
Хришћански свесни да као народ „неправдовасмо и безаконовасмо веома", али и да, по светосавској народној изреци, „и кар јесте Божији дар", над светим гробићима наше србске дечице, чије новомученичке смрти блеште као есхатолошки путоказ и смислодавство у безизлазима србске историје на почетку XXI века - над гробићима трогодишње Свете Милице Батајничке (убијене од стране НАТО-Запада 17. априла 1999.), једногодишње Свете Бојанице Мердарске (убијене 11. априла), Светих Стефана и Дејане Раљских (убијених 26. наја), шестогодишњег Светог Бранка Грделичког (убијеног 12. априла), Свете Оље и Јулије Муринске (убијених 30. априла) и Свете Драганице Пршптшске (убијене 12. маја 1999.) - понављамо, ако и шапатом, речи брата нашег по потуцањима кроз неправде овога света Св. Николаја Жичког, да је Исус Христос - једини Бог Србскога народа", као и свештену лозинку наше заветне судбине, речи Св. Новомученика Ђакона Авакума Београдског, тог царсконебеског дечака-заставника све србске „деце апокалипсе" до Другог доласка Христовог: „Срб је Христов!".
Ваистину је Христов!
