Плач човечији од искони
Од утробе мајчине новорођенче плаче, а истим тим сузама плаче и данашње поколење младих. Свака суза сваког детета јесте болни израз општег осећања човекове отпалости од савршенства у трулежност, страдање и смрт. И ми одрастамо, а тај плач не престаје. Напротив, у овим временима над којима треба туговати, тај плач постаје све гласнији, тај плач представља једину утеху данашњој омладини.
Данашње поколење младих, које лако може бити и последње, оковано је у очај тог плача, јер млади итекако добро виде да се овај пропадајући свет ближи своме крају. А данашњој омладини нико није рекао истину да ће у Апокалипси[1] Бог свакоме утрти сузе са очију његових. Напротив, младима испирају мо-зак да је та вечна истина - "релативна".
Ми млади смо сами и заточени у тамници овога света, у којој нам испирају мозак да верујемо да "нема апсолутне истине" и утувљују да "нема одговора на питање: 'Зашто?'". Детињство смо провели у таквој студеној тамници, и стога није никакво чудо што већ у младости почињемо да трагамо за смрћу.
Нема одговора на питање - "Зашто?", и зато је - чини се - једина слобода у самоубиству. Нема истине у свету лажности, нема лепоте у свету ругобности, нема љубави у свету насиља и мржње, нема Бога у свету безверја, и није никакво чудо што се у свакој соби, и на свакој улици, и у свакоме граду може чути плач младих. То је разлог што долази до њихове оправдане побуне.
Слом нашега света јесте последица највеће победе коју је - од када је света и века - једна философија, једна идеологија однела над човековом слободом, а та философија и идеологија јесте - Нихилизам.
Нихилизам је вера да "нема истине". Нихилизам као немилосрдна и бесловесна звер уништава све, остављајући за собом само развалине, жалост, бол и смрт. Нихилизам посебно бира младе за своју жртву, јер зна да је невиност младости најлакше нагрдити.
Нихилизам је унутарња звер која господари духом овога времена. Нихилизам нам говори да нема одговора на питање -"Зашто?" и да, стога, више нема никаквога разлога да живимо. Нихилизам је звер богоодступништва, у чијим се чељустима рађа данашња омладина. Ми смо деца у чељустима те звери. Ми смо деца Нихилизма, ми смо деца Апокалипсе.
Ми припадамо поколењу које умире смрћу свеопштега самоубиства - тог Последњег Геноцида. То самоистребљење може зауставити само Истина Божија. Да би смо примили Истину Божију морамо најпре умрети за овај свет, а потом и васкрснути. У томе је наше ослобођење. То је наша хришћанска побуна - последња истинска побуна.
[1] Апокалипса значи, пре свега, Божије Откривење крајње истине о смислу историје, а то је - спасење света, до кога ће доћи на крају историје, приликом Другог Доласка Христовог у слави. Православно схватање Апокалипсе је, стога, пре свега, радосно, како и исповеда Црква на крају Символа вере: " Чекам васкрсење мртвих и живот будућега века". Коначно спасење света и човека, коначна победа Љубави Божије, коначна заједница Бога и човека - то је за нас православне Апокалипса, а не мрачни смак и уништење "прљавог" и злог света, што смо као представу о Апокалипси примили са латинскога средњевековнога Запада, и што до данас представља опште место незнања многих православних Хришћана, а тиме и извор неправославне и анти-историјске "духовности (теологије) страха". Истина, када аутори у првом делу књиге, метафорично говоре о данашњој омладини као о "деци Апокалипсе", они појам "Апокалипса" користе у западњачком и секуларном смислу, као време и место свеопштег уништења цивилизације, да би - у другој половини књиге - читаоце све више уводили у тајну православног схватања Откривења {прим. прев.)
