New Page 1

Укратко изнесосмо хришћанско виђење света кроз сажето излагање о хришћанском схватању тела и душе, чула, страсти и врлина, молитве и страдања, и сада нам је потпуно јасно шта је то последња истинска побуна о којој говоримо.

Свети Пајсије у својим списима говори да се та хришћанска побуна састоји у побуни против три главна тиранина човекова: (палог) света, (палог) тела и ђавола. Последња истинска побуна о којој говори јесте управо побуна против та три тиранина:

Прва фаза хришћанске побуне и борбе јесте борба против света. Она започиње тиме што се одвајамо од света и одричемо његових слатких уживања, као и прелестних лепота његових пролазних богатстава и његове пролазне испразности: наша побуна започиње тиме што драговољно следујемо примеру Христовога сиромаштва. Пријатељство према свету јесте непријатељство према Богу (Јаковљ. 4,4). Стога бежи од овога света у живот тиховатељски. Одреци се света и његове обмане, напусти га неповратно. Тако ћеш победити првог непријатеља.

Победићеш тело ако се уздржаваш од преједања укусном храном и напнјања пићнма. Постећи, ти ћеш угасити жељу за грехом и умртвити похотне жеље телесне. Бдењем ћеш победити лењост. Уздржањем и телесном чистотом по бедићеш жељу за нечистим полним односима.[1] То су оружја уз помоћ којих тело води рат против душе.

Наше сопствено тело је, у извесном смислу, наш непријатељ, зато што се својим грешним жељама бори против наше душе.

Али, наше тело је и наш пријатељ, онда када помаже души у ономе што је добро. Својим телом, уз Божију помоћ, ми постимо, лијемо сузе и приносимо (Богу) дарове. Не бисмо могли то да чинимо само голом душом.

Ако погледамо на овај доњи свет, то јест на наше тело, видимо да је човек пролазан, смртан, наследник ватре и таме паклене.

Ако погледамо умним очима на горњи свет, видимо да смо вечни, бесмртни и наследници небеске светлости. Стога вас молим, као слуге Христове, да не будете робови доњега света, света тела и смрти, већ да живите за горњи свет, за бесмртност.

Ако победиш свет и тело, тада ћеш лако узети у руке оружје борбе против самога ђавола, против господара овога света, кнеза таме.

Наоружај се свеоружјем Божијим: оружјем вере, дуготрпљења и молитве. Овако ћеш победити ђавола и његову моћ: гордост - смирењем, таштину - смерношћу, блуд - целомудреношћу. Али изнад свега, (победићеш ђавола) крстом дуготрпељивости, распињући себе за овај свет и, тиме, умирући за грешни живот овог света.

Тада ће се твоја победа појавити као пун месец по дану, блештећи вечном славом. Анђели Божији ће ти приступити и Христос вечни Цар славе ће те примити и прославити, дарујући ти место у Своме вечноме Царству"[2]

[1] Треба рећи да се ова монашка поука Светог Пајсија односи, наравно, на монахе и монахиње, који су се определили да иду својим тегобним и узвишеним, монашким путем ка Богу, као и на оне који се још нису определили којим ће путем ићи ка Богу - да ли путем брачнога или путем монашкога подвига. Међутим, ова поука о уздржању од "нечистоте полних односа" се, наравно, не може односити на људе којв живе у честитом хришћанском браку који Црква установљује Св. Тајвом Брака, јер је сва хришћанска брачна љубав у свим њеним аспектима, дакле и у полвом (сексуалном), Богом благословена и света, и то у тој мери света да се искључвво кроз њу рађа светиња новог живота и нови човек Божији ва земљи. Наравно, правило уздржања од полних одвоса важи и у браку и спада у заједничку брачну аскезу, како је говорио апостол Павле (в. 1. Кор. 7, 5-6) да чине муж и жева - у време Црквом прописаног поста и молитве, заједнички и по благословеном договору. Ово треба нарочито имати у виду, са обзиром ва чињеницу да је живот у неофитсквм заједницама (Србија, Грчка, Русвја...) показао као раширену појаву да новокрштени, по неофитској ревности а духовној недораслости, почињу неправилно да мисле да је пут који се излаже у монашким зборницима као што су, на пример, Добротољубље или Отачник - једини могући хришћански пут и монашка духовност једина хришћанска духовност, која важи за све: и монахе (који су напустили свет) и Хришћаве који живе у свету. Ово, како је пракса показала, касније има за последицу да млади Хрвшћани, који тек започињу свој хришћански живот, усвајају став нехришћанског и грешног презира према светињи брака (коју је сам Господ благословио Својим првим чудом у Кавв Галилејској) као према нечем "нижем", што се допушта "по нужди" и "снисхођењу" (а то је, уствари по пореклу, средњевековни римокатолички став према браку, а не православни!). Овакав став, што је такође потврдила новија црквена пракса, неретко има за последицу појаву мањих или већих проблема у личвном духовном животу младих Хришћана који живе у свету, а на плану неофитских заједница појаву да у њима људи често дуги низ година воде "духован" или "саборни" живот, али да тај живот нема својих црквених плодова као што су нови хришћански бракови и породице, нови клирици, нови монаси и монахиње, дакле да нема овога што сведочи о истинском урастању у Цркву и истинском изграђивању Цркве (прим. прев.).

[2] Мало руско Добротољубље, том 4. издање Братства Светог Германа, 1994. стр. 134-136