Бол срца

 

Ако има ичега што данас повезује све људе, то је онда патња. Људи свих раса, класа и нација пате. Једноставно говорећи, патити значи - бити човек.

Тиранија нихилистичког света јесте главни изазивач те свеопште патње. Човек се буни против таквог света и тиме само још више продубљује бол, који господари његовим бићем, што пак води само још већем страдању. Међутим, најтеже страдање јесте страдање од незнања, које људе баца у трку за испразним уживањима овога света.

Питање гласи:

Како човек да се ослободи страдања?

Одговор гласи:

Човек у овоме свету не може да побегне од страдања.

Распети Христос учи да човек мора да се суочи са стра-дањем и да кроз то страдање уђе у живот вечни, у коме више не-ће бити страдања. Али, страдање мора бити за Истину Божију. Ако страдамо нас самих ради - страдамо узалуд, али ако страдамо Истине Божије ради, онда страдамо за Бога.

Бог је извор милости и човек - по Премудрости Божијој - не може избећи страдања у овоме свету. Али, страдање је један од највећих духовних учитеља човекових. Монах Серафим Роуз, Хришћанин који је био истински философ и који је знао и схватао дар сградања, рекао је једном приликом:

"Зашто се људи уче кроз бол и страдање, а не кроз угодност и срећу? Врло једноставно, зато што се кроз угодност и срећу човек навикава да се задовољава стварима овога света, док бол и страдање нагоне човека да трага за дубљом срећом, која надилази овај свет".

Бог се открива човеку управо онда када се човеку чини да страда без икаквога разлога. Христос је управо и дошао на земљу због угњетених и палих. Христос је дошао да избави људски род духовнога ропства, да робове учини слободнима. Бог се врло често управо кроз страдање непосредно открива срцу човековом. Као човек који је и сам много страдао у животу, монах Серафим Роуз говори из личнога искуства:

Процес откривења Истине (човеку) збива се на врло једноставан начин: човек страда, човек је у невољи и тада му се отварају двери Царства Божијег. Што више страдаш и пролазиш кроз невоље, што очајничкије трагаш за Богом, више ће ти Бог помагати, више ће ти откривати Себе, више ће ти показивати излаз.

Када човек прихвати Христа у свом срцу, мрак животних страдања почиње све више да се претвара у светлост. Тада се страдање преображава у духовну храну, уз помоћ које цветају врлине.

Прва врлина којој страдање учи човека јесте смирење. Они који су много патили знају да је људска снага недовољна да се издржи бол овога живота. Човек тај бол може издржати само снагом коју му даје Бог, без обзира да ли тај бол долази од спољног извора - као што је болест, телесна повреда, или чак мучење - или, пак, од унутарњег извора, као што је усамљеност, очајање, жалост, напуштеност и туга. Бог кроз страдање поучава људе да би им открио слабост човекову е да би они, онда, почели да трагају за силом Христовом.

Следећа врлина коју рађа страдање јесте дуготрпљење. Кроз истрајно трпљење болова и мука животних стиче се духов-на снага. Заједно за дуготрпљењем долази и способност сагледавања ствари које надилазе овај свет и то у "јасном виђењу". Премудрост Божија даје страдалнику да види Вечност, где више нема болести, жалости ни уздисања. Држећи вечност у срцу, страдалник дуготрпељиво подноси све пролазне патње овога света и осећа благодарност Богу што му је даровао прилику да и сам носи свој крст. Кроз истрајно трпљење страдања смирује се душа човекова: Бог кроз страдање човеку даје прилику да постане стварни Хришћанин и да истински узраста у вери.

Трећа врлина којој се човек учи кроз страдање јесте самилост. Једино онај који је и сам страдао може имати састрадалне самилости према другом страдалнику. Ова врлина може се развити до такве мере да човек буквално може осетити бол другога човека, па чак и бол свих људи, над чијим жалосним стањем онда пролива многе сузе. Свети Исак Сирин овако говори о самилости:

"А шта је то милостиво срце? То је срце које дрхти за сву твар, за све људе, птице, животиње, па чак и за демоне, тј. за сва створења. Чим човек помисли на њих и почне да размишља о њима, у његове очи навиру сузе велике и силне самилости, која обуима читаво срце.

Срце човеково постаје у тој мери осетљиво да не може више (без суза) да поднесе да чује или види да се било ком створењу наноси бол, да се било које створење мучи.

Милостиво срце се непрестано моли чак и за оне који другима наносе бол, да и њих Бог сачува и очисти.

Што човек постаје сличнији Богу, то у његовом срцу све бескрајније извире таква милост".  

Из ове три врлине, које се задобијају "ношењем крста" Христовог, рађа се стање које се зове "бол срца". Бол срца јесте извор из кога страдалник Христа ради црпе своју снагу, оно што му даје снагу да издржи све, да прође чак и кроз саму смрт и достигне Вечност. Основ бола срца јесте сећање на смрт, на пролазност земаљскога живота и страдално стање у коме се човек налази на овој земљи. Овакве смирене мисли магновено воде страдалника к сећању на Бога.

Свети Марко Подвижник, велики монах који је у IV веку живео у Палестини, једноставним речима а језгровито, казу-је шта је то хришћански бол срца:

"Сећање на Бога јесте бол срца, крји се подноси у духу верности. Онај ко заборавља Бога постаје самопопустљив а тиме и неосетљив".

То и такво сећање на Бога јесте оно што заокружује хришћанску побуну против овог света - последњу истинску побуну. Ношење сопственог крста у духу верности јесте пут на коме се душа човекова очишћује и припрема за пролазак кроз телесну смрт у живот вечни.