Како се излуђује

 

Поред модних кројача данас су за "стилисте живота" именоване естрадне звезде и популарни водитељи. Овде се више модели понашања не преносе посредно, преко модела одеће, него директно. И представљају најшири спектар психичких одступања, изопачености (на професионалном језику - девијација и перверзија). Естрадни певачи су били популарни и раније.

Али чак ако се понеко од њих и понашао донекле екстравагантно, онда је то било с професионалном деформацијом, није излазило ван граница нормале. А данас, по признању самих уметника, ако немаш неку изопаченост или бар нешто абнормално, мораш да смислиш нешто. У супротном, заборави на напредак у каријери. Пробајте једном да гледате екран одмакнутим погледом. Вероватно је за то боље да се искључи звук, да би видно поље избило у први план. Често не баш тако млад уметник или уметница дижу ноге изнад главе, нагло збацују са себе одећу на сцени (страст према јавном обнаживању се назива егзибиционизам), скачу као јарци, трзају се у конвулзијама на начин веома тешког неуролошког оболења - хорее или Паркинсонове болести. Очи су им избуљене као код болесника у стању акутне психозе. Е, а ако се укључи звук, онда ће се чути узвици, завијање, јецаји, роптање и схватићемо да имамо посла са безумљем, које се брижљиво изазива у сали.

И публика такође почиње да се трза, да звижди, да урла. Безумље је заразно, тако да се цела концертна сала, па чак и стадион на неко време претвара у огромно необуздано одељење луднице. А сетимо се младог водитеља музичке ТВ-игре, која се појавила крајем деведесетих година, "Погоди мелодију". У почетку су многи људи били у недоумици зашто овај симпатичан момак све време има неприродно-извештачене позе. Зашто његови дрвени покрети подсећају на пластичност тршчане лутке са острва Јаве или на покрете у брејк-денсу? Напреднији људи су умиривали себе и друге тиме да је такав данашњи западни стандард.

Али то такође у суштини није ништа објаснило. И само је човек, који професионално зна психијатрију, јасно видео пред собом веома тачну, писмену имитацију каталепсије - специфичне пластичности покрета при одређеним облицима шизофреније. Било је неподношљиво гледати грчеве учесника емисије, који су покушавали да подражавају водитеља-лутку. Понекад су изгледали некако сасвим припросто, нису одисали никаквим западним стандардима. Али, вероватно, без овог "новог стила" једноставно није било допуштено учешће у емисији.

Додуше, то је само претпоставка. А ево, једна од нас је видела сопственим очима како су пре снимања емисије "Велико прање" око пола сата дресирали целу салу ученика старијих разреда.

Режисерка је командовала на микрофон:

-  Кад махнем руком, ви морате да реагујете. Хајде да пробамо!
Адолесценти, део којих, по свему судећи, није био први пут на телевизији, је спремно завикао, заурлао и зазвиждао. Режисерка је одрично завртела главом и оштрим покретом зауставила буку. Израз њеног лица је био веома незадовољан.

-  Шта вам је, спавате ходајући? Хајде по други пут! - она поново махну руком.

Млади статисти заурлаше и запишташе из све снаге. Али режисерка се поново намргоди.

- Где вам је енергија? Не осећам енергију! - заурлала је на микрофон, као помахнитала. - Е сад, хајде још једном! Трећи покушај!

Деца, погођена "у слабу тачку", су викала тако, да је изгледало да ће им сваки час црева изаћи кроз грло. И, најзад, зарадили су одобравајући знак главом. Снимање је почело.

Из наведене сцене се види да психотроно оружје нису обавезно некаква загонетна зрачења, која невидљиво уништавају људски мозак. Било је довољно двадесет минута безочног притиска да се изазове, макар и привремена, али масовна психоза. Па и у погледу трајања питање је спорно. Зар махнитање може да прође без последица по људску душу? Па следећи пут биће за неког довољан само замах руке (или реч "енергија") да би у памћењу испливао цео ланац стимуланса, који доводе до безумне необузданости...

Личност адолесцента, који учествује у сличним масовним догађајима - било на телевизији, или на стадиону, на рок концерту или у дискотеци - почиње да се изобличава. Практично сви родитељи обрате пажњу на то да дете постаје појачано раздражљиво, агресивно, не трпи замерке, пали се на пола обртаја.

У њему се појављује нека неразумљива тежња за рушењем, нестаје саосећање, ућуткава се савест, срце као да оглуви, никако до њега да се допре. Али па таква разорна агресија у комбинацији са душевном тупошћу је једна од главних карактеристика хебетудне или језгровне (која захвата само језгро личности) шизофреније! И ето, хебоидни шизофреничари се нашој деци нуде као узори за подражавање. Јунаци компјутерских игрица, с којима се дете поистовећује, не баве се ничим другим до пробијањем зидова, паљењем кућа, дизањем градова у ваздух и убијањем свих без реда. Језгровним шизофреничарима су искићени и савремени биоскопски филмови.

Замерићете да су они тамо на екрану, негативни ликови. И ова замерка је тачна. У нормалној реалности гледаоци обично саосећају са позитивним јунацима и неће прихватити злочинце. Али у психогеној реалности је све другачије. Сад, кад творци "новог глобалног света" чине све, да би заменили полове добра и зла, уздигли зло на ранг нормалног, а затим и на ранг врлине (самим тим, спуштајући врлину на ниво куриозитета, а затим - на ниво порока), деца интуитивно осећају ову промену ознака и желе да опонашају зло, као што желе да опонашају шампионе.

Код нас у психолошком диспанзеру се све чешће појављују предшколска деца, којима се свиђају негативни ликови: Бармалеј, Карабас-Барабас, Баба-Јага, Кошчеј Бесмртни. Да бисте осетили колико је то озбиљно изопачење личности, покушајте да се сетите себе у тим годинама и своје реакције на злочинце из бајки. Сетите се како сте се тресли од негодовања и ужаса кад су злочинци чинили своје злочине, како сте желели да помогнете царевићу Ивану, Буратину, везаним за дрво Тањици и Вањици. А кад сте мало порасли, какви су проблеми настајали у игри рата, зато што нико није желео да буде "Немац". А на ове улоге су пристајала обично деца-изопштеници, којој је било важно да под било којим условима буду примљена у игру.

А како је тешко било педагогу драмске секције да нађе кандидата за улогу негативног лика! Какве увреде су често настајале код оног ко би добио такву "специјалну понуду"! Истину говорећи, имамо и лично искуство у додели сличних улога. Режирајући на својим психолошким вежбама представу по мотивима бајке Д. Н. Мамина-Сибирјака "Сиви вратић", раније смо редовно наилазили на одбијање деце да играју злотворку Лисицу. Морале смо као лисице да прибегавамо лукавствима, измишљамо аргументе типа:

"Ти си тако талентован глумац, покажи шта је глума!" или: "Само веома велика глумица, будући добар човек, је у стању да одигра улогу злотворке". Али баш у последње време слика се принципијелно променила. Данас не стижемо ни да прочитамо представу наглас до краја, кад одмах неколико малишана узвикује: "Могу ли ја да будем Лисица? Дајте мени улогу Лисице! Не, мени!"

И ово су у огромној већини случајева деца из културних породица, где се родитељи довољно баве њиховим васпитањем. И код деце нема озбиљне патологије, а садистичке склоности су им као код клиничких болесника.

Друге обрасце безумља показује нам ТВ-реклама, где здрави мушкарци сочно облизују усне, сладострасно уздишу, пуштају пљувачку и у екстази преврћу очима, готово губећи свест, кад пробају јогурт, сладолед, пицу. Такав несвојствен годинама преувеличано-чулни однос према храни је својствен душевним болесницима, који се класификују као "шизоидне инфантилне особе". Ово мало дете тако зависи од укусне хране, да је за њега одбијање да му се купи чоколадица трагедија, а добијање исте - извор одушевљења.

А нормалан одрастао човек, који чак воли и да поједе, не губи памет од саме мисли о нечему укусном. Један од примера, који се радо наводи на предавањима из психијатрије, је кад је шизоидна инфантилна особа спремна да одбаци сва важна посла и да лута по граду у потрази за раним јагодама, а затим да изнемоглости да стоји у реду по њих (пример је, као што се досећате, из совјетског периода). Да ли би многима он данас био разумљив? Имамо у виду патологију понашања, а не редове. "Па што да не? Мушкарац просто воли јагоде", приговориће малограђанин, већ оштећен свакодневним гледањем слабоумних лица, која са бесрамном халапљивошћу облизују прсте, премазане кечапом. "Како сте ви, међутим, пакосни, све вам смета! На крају крајева, његова је ствар на шта ће тропшти сопствено време!"

А, ето, вредносна оријентација инфантилне особе само изгледа безазлена. Нарочито кад се човек сети савремене политичке ситуације: НАТО база на територији бившег СССР-а, насиља Америке, која се понаша као гигантски разуларени шизофреничар; укључивање Русије у "осовину светског зла", претензије Јапана на Курилска острва, претензије Немачке на Калињинградску област, закупљивање домаћих предузећа и земљишта од страних држављана. Ево на којој подлози се одрасли, за рат способни мушкарци уче да се наслађују, избацивши из главе ове "глупости" - ионако, наводно, од нас ништа не зависи - МБ пивом и пецивом фирме "Њам-њам" (назив, који позива човека не просто да подетињи, већ да се поистовети са дететом, које још није изашло из периода тепања).

А глумци, који праве неумесне гримасе, глумећи одушевљење храном, истовремено с рекламом јогурта, рекламирају патолошки лик човека. "Према теорији социјалног учења, како деца, тако и одрасли, стичу одређене оријентације, усвајају емоционалне реакције и нове типове понашања филмских и ТВ јунака (BAndura, 1973; Liebert, Neale & Davidson). Због веома високе ефикасности и широке распрострањености ТВ-моделовања, медији имају изузетно важну улогу у формирању људског понашања и социјалних односа", пише Н. Е. Маркова, која је истраживала овај проблем у књизи "Технологија уништавања" (М., 2002. г.).

Наравно, земља је узорана одавно. Зар је нормално било понашање милиона совјетских људи, који су живели, као да су заборавили да су други милиони њихових земљака, укључујући и блиске рођаке, погинули за време ликвидације кулака, били стрељани као "непријатељи народа", мучили се у логорима? Не кажемо да је требало престати живети, већ то што су многи људи живели тако као да се ништа од тога не дешава и никад се није ни десило, сведочи о озбиљном моралном поремећају. Па они се чак ни код куће нису молили за заробљене и убијене од стране безбожних власти, већ су ишли у биоскопе, смештене у оскврнављеним храмовима, забављали се у парковима, подигнутим на местима бивших гробаља, захваљивали су совјетској власти на томе што им је дала могућност да се одмарају у бањама Крима и Кавказа. Тад, истина, ни забаве нису биле тако примитивне, као сад, и много места у животу људи је заузимала висока мотивација: изградња светле будућности, стварање напредне науке, култивисање ледина, освајање космоса. А у следећем историјском кругу морално оштећење је већ прерасло у психичко.