Шетње са Ганушкином
Е па, искористимо своју предност. Она се, како год то парадоксално звучало, састоји још и у томе да се, надокнађујући пропуштено, глобализатори труде да у нама што пре активирају сва "достигнућа цивилизованог света", на која су се западни људи постепено навикавали, током пола века. Због тога у Русији није дошло до неосетне замене вредности, као ни до тоталне адаптације на нову реалност: код многих она, напротив, изазива алергију и одбојност. Али чак и код оних, који као да желе да буду део нове реалности, још је потпуно свеже сећање на оно што се у Русији (па до недавно и на Западу!) традиционално сматрало нормалним, а шта - психопатологијом.
Дакле, ако је тако, хајде док још нисмо потпуно изгубили памћење, погледајмо како присталице глобализације усрдно претварају животни простор у различита одељења луднице.
Узмимо, ето, на пример, моду. Пројектанти глобалног света, су, судећи по свему, решили да је искористе као једно од најјачих средстава патологизације психе. Да, наравно, мода је постојала увек, али она је пре одражавала процесе, који се дешавају у друштву, а није их формирала. (Рецимо, неопходност коришћења јавног саобраћаја је изазвала извесно скраћивање сукњи). Од почетка шездесетих година, кад су глобалисти почели да говоре о неопходности да се у свету изврши "помак културне парадигме" и почели активно да формирају "културу секса-дроге-рокенрола", мода је почела да се користи као "ован",[1] који је пробио пукотине у масовној свести. Прво је кренуло раздрмавање контрастима: мини-сукње - макси-сукње; панталоне-свирале - врло широке-звонаре; шпицасте ципеле - квадратни врхови; уз тело - "врећасто".
У почетку су се промене дешавале прилично споро, пошто је нова мода сваки пут код старије генерације изазивала шок, јавност се противила. Сетите се, макар, колико дебата су изазвале мини-сукње и високе штикле. Али, временом, промицање кадрова се убрзало. Не стигнеш ни да трепнеш, а мода се кардинално променила. Крајем седамдесетих година у страним модним часописима типа "Бурда" писали су да сад мода може да се промени чак и током једне сезоне: рецимо, почетком године "модни крик" је хаљина са крупним туфнама, а за месец дана - пругаста. Али ипак до отприлике средине осамдесетих година мода је ипак одговарала својој главној намени, која се састоји у томе да се људи дотерују. И одећа се пројектовала и бирала тако да улепша, сакрије природне недостатке спољашњости.
Сећате се, још сасвим недавно не само у модним, већ и у просто женским часописима давали су се савети како да се помоћу одеће маскира сувишна мршавост или, напротив, сувишна тежина, визуелно сужавају сувише широка рамена или се проширују претерано уски кукови. Наравно, и тада су се сретале дебељуце, које су једва увлачиле у мини-сукњу, али оне су биле предмет исмејавања околине. А рођаци су покушавали да уразуме помодарке с тако лошим укусом.
Али како се ближио крај осамдесетих, почели су да се појављују линије и кројеви, који нису могли да украсе никакву фигуру, већ су изглед чинили бесмисленим, карикатурним, понекад сличним кловну. Панталоне са фалтама на стомаку су унакажавале чак и најзгодније девојке. Па жене су се увек трудиле да сакрију стомак. Одатле - пространи народни сарафани[2]; племкиње, које су пратиле европску моду, су се, напротив, затезале у корсет. Али у било ком случају сматрало се непристојним показивати велики стомак. А овде је чак и мршавица изгледала као трбушаста! И још уз то, панталоне, које су се сужавале надоле, су стварале утисак огромне спуштене задњице. Не дамске панталонице, већ сан пајаца!
Тад су постала популарна и потпуно нескладна мушка одела. На пример, црвене панталоне, кошуље са чипкастим манжетама и рељефно-чипкастим жабоом.
Неко ће можда упитати: "По чему је таква одећа карикатурна? Шта је у њој кловновско? Жабо чак и веома украшава".
И стварно, жабо је леп елемент одеће. Само женске, а не мушке.
"А како онда грофови, маркизи и барони на баловима?", не одустаје препирач.
Али прошло је време грофова, маркиза и дворских балова. А савремени мушкарац, који долази у жабоу на посао или се гушио у редовима за време перестројке, снабдевајући се путером на бонове, изгледао је, рецимо директно, неумесно. А неумесност никога не украшава.
Ево, дакле, испада, да су у моди осамдесетих већ довољно јасно зазвонили сигнални звончићи, па и карикатурност облика, и тежња да се личи на биће другог пола, па и анахронизам у одећи - све су то психијатријски симптоми.
А каснијих година у моди све је мање остајало смешних неумесности а све више су се појављивале неумесности отворено ружне, наказне и чак застрашујуће. Паметњаковићи високог чела почели су да говоре о естетици ружног, теоретичари уметности - о агонијским (од речи "агонија") облицима уметности. Али нећемо почети да развијамо агонијску теорију уметности, за то постоје патентирани специјалисти, који добијају иностране дозволе. Боље погледајмо најновију моду с тачке гледишта психопатологије. Занима нас шта би рекли корифеји руске и совјетске психијатрије, прошетавши се савременим московским улицама, спустивши се у метро, провиривши у омладинску дискотеку?
Корсаков, Ганушкин или Кашченко не би морали да организују своје чувене професорске анализе за студенте-медицинаре између зидова психијатријских клиника, које сад носе њихова имена. Зашто извлачити болеснике из собе и доводити их у аудиторијум, кад се може изаћи на улицу и с пријатношћу организовати практична настава на чистом ваздуху?
Ево жене, која није просто пуна, већ болесно гојазна. Али она је у утегнутим панталонама, које више личе на јахаће панталоне, и истој припијеној мајци. Да, нису без разлога организовани такозвани "fat-show", фестивали и клубови дебелих, у којима су се шепуриле естрадне звезде, које се, такође, благо говорећи, не одликују мршавошћу. На ову жену нико чак ни не обраћа пажњу. И зар је она таква сама? Међутим, то је изразит пример снижене критичности, која прати озбиљна психичка оболења. Ево старице у џинс-сукњи, патикама и бејзбол-капи са дречаво-црвеним штитом. Стил девојчице која иде у седми разред. Ганушкин би, по свој прилици, ово квалификовао као старачко слабоумље. Али данас би за такву дијагнозу оптуживали за лудост самог Ганушкина. А то је тако дивно, кад човек заборави на своје године, и са седамдесет пет жели да изгледа као да му је петнаест! Значи, он је млад душом, не пада духом, верује да је све још увек пред њим...
А ево правих правцатих петнаестогодишњака. Он је у мајици без рукава, која се увек сматрала атрибутом доњег мушког рубља. Гола рамена су унакарађена тетоважама. На једном рамену је змај, на другом - некаква маска. У уву је маса минђуша - по целом обиму ушне шкољке. Коса, офарбана као код жена, је накострешена. Изглед прилично кошма-ран, али још наказније изгледа девојка. По плавим уснама подсећа на покојника, по црним ноктима на рукама и ногама - на непомјаника, а обријане на глави стазице личе на проћелава места која имају они који пате од трихотиломаније - веома тешког неуротичног поремећаја, кад болесници чупају своју косу, тргају обрве и трепавице.
Такво очигледно унакарађивање своје спољашњости се назива у медицини "деградацијом телесне спољашњости". Она се дешава код веома озбиљних душевних поремећаја. Али ако се прелистају нови модни часописи, постаје јасно ко код широке публике изазива безумље. Фризерски часописи као да се издају у помоћ вештицама, да би се могле довести у одговарајући ред пре лета у врзином колу. Све представе о лепоти косе су преврнуте наопачке. Увек се ценила раскошна, густа коса. Сад се помоћу посебних метода ствара утисак да су на глави остале три длаке. А колико је напора улагао фризер, да би постигао уредну фризуру, идеално једнаке шишке. А данас је модерно шишати криво и укосо, збрда-здола. Замислите се над самом речи "фризура".[3] Префикс "фри" означава приближавање. Коса се чешља, међусобно приближавајући власи и исто-времено их приближавајући глави. А сад би модерну фризуру умесније било назвати "чупка" - неједнаки крајеви се још и брижљиво хаотизују. Е, и најзад, у најразличитијим модама фризура никад се није оспоравало да коса мора да буде чиста. Данас она мора специјално да се умашћује и још уз то да се претвара у конопљана влакна.
Сад је уопште неуредност уздигнута до небеса. Сукње са искошеним скутом или чак у облику дроњака, рупе на фармеркама, специјално, уметнички поцепане пете на чарапама, кошуље које штрче испод џемпера или намерно закопчане на погрешно дугме, опуштене спортске мајице, тродневна чекиња... Али, неуредност је такође један од клиничких симптома. А ако хоћете тачније, један од најважнијих показатеља шизофреније. Психијатријском хроничном болеснику својствено је да заборавља да ли му је закопчана одећа, да ли је одавно прао главу или се обријао...
- Ма лако је вама да нас плашите! - побуниће се читалац. - Шта ће нам овде психијатријске хронике? Како све људи не изгледају да би били модерни?
Али мода се не може пратити чисто формално! Мазати усне плавим мртвачким кармином и притом остати поверљиво-радосно дете. Демонстративност, неуредност, наказност, непристојност моде диктирају и стил понашања. А стил понашања је већ директно повезан са унутрашњом суштином човека. Чак и они људи, који моду не прате ропски, ипак се кувају у овом соку и постепено навикавају на наказност као на нову норму.
Кад би велики Ганушкин, кога смо оставили да организује замишљену практичну наставу на московској улици, видео трудну жену у краткој летњој мајици, која се завршава директно над огромним голим стомаком са прстеном у пупку, како наискап пије пиво, он би био принуђен да рашири руке и да призна својим младим колегама, да је ово неки досад непознат, сложен, полисиптоматичан душевни поремећај. Зато наши савременици уопште никакве болесне симптоме овде не примећују. Па шта онда?
Нормално! Зар не треба у нечему лаком ићи, кад је топло! Стомак је го? Види, молим те! Што је природно, није срамота. А пробушени пупак је потпуно смешно помињати. То је и декоративно, а можда је и нека тамо акунпунктурна тачка у пупку корисна. А онда опет, девојка је, вероватно, одавно пробушила пупак и просто је заборавила да извади прстен. Уморила се и заборавила, пред порођајем и сами знате колико има брига. А пивце нека љушти на здравље, детенце ће тад расти унутра у њој као на квасцу...
Колико векова су људи имали на уму да жена која чека дете мора да изазива осећање страхопоштовања, јер је њена праслика - Божја Мајка! Па чак ни у безбожно совјетско време страхопоштовање још није нестало. Често су понављали за једним пред-револуционарним писцем: "Будућа мајка је увек лепа", с Мадоном су је поредили... Кад наједанпут су све одједном заборавили... Стварно се дешава некакво колективно слабоумље или, у преводу на психијатријски језик, деменција[4]...
Али ова деменција је у многом направљена људском руком. И далеко од тога да законодавци мода међу њеним творцима заузимају последње место. На какву вртоглаву, олимпијску висину су уздигнути представници ове професије! Занимање које је раније називано модним креаторима и креаторкама, а још раније модистима, шнајдерима и кројачима, постојало је од памтивека. И људима су чак веома биле потребне њихове услуге. Говорили смо већ да је одећа имала важну декоративну улогу, нарочито у животу жена. Због тога су се савети креатора слушали. Али некако није било уобичајено да се питају - тим пре у штампи и на телевизору! - каква привреда је потребна држави, коју страну треба подржавати у "ратном конфликту" САД са Ираком, треба ли или не треба легализовати продају дроге, има ли клонирање људи будућност и шта је целисходније: сачувати народну армију или прећи на професионалну војну службу.
Људи ово виде на екрану, слушају преко радија, читају и мисле: "Он је тако паметан, тако значајан! Јуче су приказали на вестима како је присуствовао празничном ручку у Кремљу. А онај, из француске, са двоструким презименом, који болује од СИДЕ, одева краљеве... он је уопште јуче на телевизору дискутовао о будућности планете, и сви су га слушали са страхопоштовањем... Ако су они тако велики, ти модни креатори, ако се у све разумеју, значи да су тек у свом послу прави академици! Где овде код нас раде пирсинг? Треба да одем..."
[1] Справа за пробијање зидина.
[2] Руска сељачка хаљина без рукава.
[3] На руском језику – прическа.
