Узори су симптоми!
Не смемо да не поменемо и сврсисходно цепање масовне свести. И у ТВ и у новинском новинарству појавио се специјални термин: "рез". То значи да свега буде по малчице, и све на једној гомили. Притом уредници самоуверено изјављују да људи као да су се одвикли да иоле усвоје обимне и озбиљне материјале. Колико се сећам, у освит перестројке режисер А. Михалков-Кончаловски, обогаћен искуством рада у Холивуду, је причао о специфичностима захтевне америчке публике.
- Пажња тамошњег гледаоца, - објашњавао је, - веома је сужена, као да гледају у двоглед. И веома је краткотрајна - они нису у стању да је усредсреде на исти објекат дуже од минута. Због тога су у Америци високопрофесионални филмови такви: ништа развучено, само акција.
Данас се тако "захтеван" гледалац формира и код нас. А, ето, Михалков-Кончаловски, ни сам не слутећи, - па он је по професији режисер, а не психијатар, - је описао болеснике са такозваним, изражавајући се професирнално, суженим краткотрајним тенацитетом. Чак се и код деце таква пажња сматра нормалном до две, максимално три године. А овде је она код одраслих... Коментари могу да изгледају нетактични.
Боље пређимо на кратко набрајање других патологија, које изазива баксузан "рез". То је и поцепаност свести, кад је човек неспособан да изгради најједноставнији логични низ. То је (поново професионална терминологија) скок идеја. То је емоционално отупљивање, које настаје као патолошка заштитна реакција на ређање трагичних вести са неутралним и чак радосним. ("Манијак је зверски убио још једну жртву. Курс долара остаје исти. Сутра се отвара фестивал пива").
А још кад се човек свакодневно заглушује толиким бројем шокантних вести, код њега настаје - такође одбрамбеног карактера - амнезија. У рату слични поремећаји памћења се дешавају често као последица контузије. А у данашњем информативном рату улогу граната и бомби има паметно компонована и на одговарајући начин пренета информација. Контузовани њеним експлозивним таласом, ТВ-гледаоци се тешко сећају шта су видели јуче. А тек политичке догађаје, које су тако напето пратили пре годину дана, не могу да оживе у сећању чак ни кад им се на груди стави пиштољ.
А колико је снаге бачено на то да се што више људи укључи у различите сексуалне изопачености, које (можда не знају сви?) такође спадају у ред психопатологије! Рецимо, ТВ-програм "Иза стакла", који је подигао велику прашину, поред свега осталог, је провоцирао психосексуалан поремећај, као што је воајеризам (просто говорећи, то је кад особа добија специфично задовољство, вирећи кроз кључаоницу туђе спаваће собе). Или на пример, емисија Тола истина", где се, саопштавајући вести, водитељи свлаче у етапама.
И ове две емисије, и маса других подстичу воајеризам са стране гледалаца и егзибиционизам - одступање, повезано са љубављу према обнаживању учесника у присуству других. А како се у медијима подгрејава монстрофилија (патолошка љубав према наказности), и педофилија (још недавно овај термин се морао објашњавати, али сад, авај, више није потребно, телевизија се побринула за просвећивање маса)!
Понекад није лако поставити клиничку дијагнозу. На приМер, у ТВ-реклами, кад чланови породице, окупивши се за столом, краду један од другог виршле, и то се приказује као забавна игра. Ко су ти играчи: олигофрени или клептомани? Или је овде можда реч о комбинованом дефекту? Јаконам недостаје професор Ганушкин...
До недавно су бар сасвим малу децу остављали на миру. Компјутерске игрице, идиотске књижице и чак цртани филмови са Бетменима и киборзима - све то још није било за њих. Али сад су се појавиле обраде, које обухватају и ову старосну групу. Иначе шта ако им пође за руком да се нормално да формирају за прве три године?
"Телетабиси - први у свету програм за децу до годину дана - појавио се у Енглеској 1977. године и одмах је био извезен у САД од стране компаније РР8 (Public Broadcasting Station - Друштвена телевизија ("Улица Сезам"), - која се специјализира на дечјој образовној продукцији", пише социолог Н. Е. Маркова, коју смо већ цитирале. "Од самог почетка аутори ТВ-емисије су је упорно најављивали као едукативну... Реклама је тврдила да програм развија машту деце, олакшава њихов моторни развој, доприноси предвербалном развоју језика и обучава руковању техником".
Видите ли, како је привлачно? Тим пре што је сад модерно бавити се раним интелектуалним развојем деце. Али из анализе Н. Е. Маркове постаје очигледно да ни о каквом интелектуалном развоју не може бити ни речи. Пре обрнуто. Како се учи мало дете? "Показује му се неки предмет или сличица и говори: "То је то и то". У "Телетабисима", пак, говорна информација често противречи визуелној. Маркова наводи карактеристичан пример: "Визуелна информација - крупан план: рука дечака држи парче јабуке. Вербална информација: глас детета иза кадра: "То је грожђе".
Или: дечји прсти држе четкицу са црвеном бојом, бојећи играчку. Глас детета иза кадра: "То је зелена боја". Тако се хаотизује још веома крхка психа малишана, блокира се усвајање правилне информације.
"Телетабиси" уче и девијантном, скренутом понашању.
Н. Е. Маркова предлаже да се погледају неки од модела понашања које се уводи:
Модел понашања: за испуњавање жеље довољно је да се мало цмиздри и удара у дланове.
Резултат усвајања модела: пасиван карактер, неспособност да се постигну постављени циљеви и да се бори против животних тешкоћа.
Модел понашања: пре сна треба цмиздрити, скривати се, говорити "Не-не".
Резултат усвајања модела: неурастенија, поремећај сна.
Модел понашања: седајући за сто (на фотељу, кревет и др.) гласно имитирати пуштање гасова, што изазива весело одобравање околине.
Резултат усвајања модела: формирање девијантности, бескрупулозности, грубог, неосетљивог, егоистичног карактера.
Модел понашања: може се храбро скакати кроз било које отворе (ђаволски слично отвореним прозорима), као што то раде телетабиси.
Резултат усвајања модела: повећање дечјег трауматизма. Сломљене руке, ноге и кичме; упропашћене дечје судбине.
"Набројаћемо наша прелиминарна открића, начињена при гледању "Телетабиса", резимира научница, "склоност према асоцијалном понашању, девијантности и депресији; емотивна тупост, пасивност, беспомоћност, деструктивно размишљање, неурастенија; додајмо томе чврсто усвојене у најранијем детињству неправилне везе елементарног вербално-визуелног низа (дете ће мешати црвену и зелену боју, јабуку и грожђе и др.), и добићемо портрет будућег баксуза и злочинца - корисника дрога".
А коликом броју људи је психа откачена такозваним мрежним маркетингом! Наивно је мислити да многобројни начини прања мозга утичу само на купце. Пажљиво погледајте на агенте, пропагаторе и дистрибутере свакојаких тамо херба-лајфова, цептера и балсама за подмлађивање. Зар се може сматрати нормалним човек, који, као навијен, скандира научени рекламни текст, нимало се не обазирући на реакцију оних којима се обраћа?
Они могу да га не слушају, могу чак да га замоле да изађе и да не омета рад, ако је он дошао са својом робом у установу - све је безуспешно. Док овај живи грамофон не одврти своју плочу до краја, никаква сила не може да га искључи. Сложићете се, такво понашање не може се назвати адекватним. Неадекватно је и то што "стручњак за мрежни маркетинг" престаје да разликује блиске људе и непознате, утрапљујући "ексклузиван производ" (тобоже још јуче тајни производ војно-индустријског комплекса или лек, којим су се лечили само чланови Политбироа) свима без изузетка, укључујући и блиске рођаке и интимне пријатеље. Иако се нормалан трговац не богати на најближима.
He реагује опседнути пропагатор ни на ситуацију. На пријатељској седељки, на сахрани, на састанку са девојком он може у најнезгоднијем тренутку да извади из торбе узорак свете робе и да почне рекламну кампању. Реците, зар све то може да учини човек при здравој памети и јаком памћењу? И зар је обавезно бити велики психијатар да би се дијагностификовала његова болест?
