Мистерије хистерије

 

Kада се ОН појави на позорници почиње прави пакао. Обезбеђење је спремно: редари стоје у групама и чуде се ономе што се око њих догађа. Жене вриште, бацају кгвучеве од стана, доње рубље (!) и свеће на подијум. Многе падају у несвест а оне које не пазе бивају прегажене. ОН је ту: коначно је тако близу да се може додирнути. Већ сатима су пред халом где се одржава концерт чекале Њега. И ево га како стоји ту у поклања им осмех који има исцелитељску моћ. Оне заборављају све око себе. 24. октобар, 1942. године: на позорници Парамунт Театра у Њујорку стоји и дели слатке осмехе Френк Синатра.

Дупке пуне сале обожавалаца који вичу, девојака које се кла-те у ритму музике а потом падају у несвест - све то није никаква новост у ономе што се данас зове шоу-бизнис. Већ 1936. год. Глен Милер је на концертима са својим оркестром доживљавао нешто елично. Његови поклоници су тада између седишта и пред бином играли свинг. Почетком 1940. дошао је на сцену углађени млади peвач Френк Синатра. Својом појавом заголицао је осећања америчких жена изазивајући хистерије невиђених размера. Није чудо ако се зна да је рат беснео: мушкарци су били у Европи или негде на Пацифику; А Синатра је насупрот томе био ту. Добро је изгледао а притом распо-лагао гласом који је веренице одсутних војника погађао равно у срцб. Гужва која се око њега ствара и идолатрија што га је пратила учини-ли су да га данас многи сматрају првом звездом забавне музике уоп-ште, односно претечом данашњих поп-рок звезда.

До појаве новог идола прошло је ипак доста времена. 1956. године на сцену ступа Елвис Присли. Гитара спуштена на кукове који се заносно (старији су говорили - безобразно) њишу, уста развучена у дивљи осмех терају све који га гледају и слушају да се покрећу у но-вом ритму. Почиње доба rock ‘n’ rolla.

Агресиван, покретан и оригиналан, Елвис Присли је био управо антихерој кога су тинејџери, побуњени против својих родитеља, тражили. Овај бивши возач камиона захваљујући својој музици, покретима својих руку и бокова, (као да уопште нема зглобова) тера америчку омладину да лудује за њим: он је био тотална супротност Синатри који је усрећивао њихове мајке.

У овој причи Битлси су следеће поглавље. Они иду још даље: њих прати хистерија и ван сцене док им се концерти претварају у оргије надвикивања. Све почиње 1963. године у Енглеској да би еуфорија пословично хладних Енглеза брзо била проширена на читав свет. По први пут се дешава да хистерију не изазива једна особа већ група момака. Догађале су се невероватне ствари: концерте Битлса могли сте само да видите али не и да чујете! Као шала би звучала чињеница да је публика вриштала несмањеном жестином и у предасима док су се штимовали мислећи да још увек свирају - када не би била жива истина.

Са Битлсима се по први пут у шоу-бизнису јавља проблем обезбеђења реда на концертима. Ни то не би било најгоре да организаторе и менаџере не брине иста брига и после његовог свршетка. Да би избегли одушевљење својих обожаватеља Битлси се пресвлаче, беже са концерта кроз споредне излазе, улазе у једна кола да би кроз њих само прошли и ушли у следећа којима беже док се публика окупља око првих... Полиција има пуне руке посла свуда где се они појављују, крећу и одседају. Девојке су као пакети (!) шаљу на њихову адресу а једна, која је до њих допрла кроз прозор купатила, овековечена је у истоименој песми ("She com window"). Свет је згранут над идолатријом која их прати а многи психолози покушавају да објасне њене појавне облике: хистерију, еуфорију и друге неконтро-лисане реакције.

Од Битлса па наовамо хистеричне реакције публике постају нормална ствар. Само се објекти мењају. Када је са Битлсима прошло време једне генерације слушалаца и њихових забављача, требало је да прође неколико година док коначно некоме поново није успело да своје обожаваоце доведе до хистерије. Тај неко био је, сада већ покојни, Марк Болан и његова група; били су нови идоли и почетак нове хистерије, додуше ограничене само на Енглеску. У Европи су млади према његовој музици остали хладни а Америка је себи изградила сопственог идола, Дејвида Кесидија.

Кесиди, "идеални тинејџер" , са лепим лицем и целом индустријом иза себе освојио је тинејџере на јуриш, испразнивши им џепове. Хистерија и идолатрија биле су (и овога пута) прорачунате боље рећи режиране, од стране филмске компаније, сопствене продукције плоча и америчких часописа за тинејџере који су његове слике месецима, у милионским тиражима, пружали обожаваоцима - више него спремним да прихвате новог идола.

Како неки тврде, тек су "Беј сити ролерс" успели да покрену поново масовну хистерију својим снагама. Од како су 1974. године са своја три хита освојили Енглеску догодило се нешто невероватно: у Лондону и околини су сви шкотски штофови (од којих они шију своје панталоне) били распродати. На једном од њихових гостовања по унутрашњости показало се на шта су све њихови обожаваоци спремни. Наводно се стотинак девојака сручило у језеро којим су у малом чамцу пловили Ролерси.

Певач је повучен у воду па је само брзом интервенцијом његових телохранитеља спречена несрећа: био би буквално раскомадан или у најбољем случају удављен. Овакво понашање избезумљених тинејџера покушао је да објасни Тони Бероус човек који је у периоду од 1968-1969. године био аташе за штампу Битлса и са њима тако прокрстарио скоро цео свет. Од 1974. он ради са Ролерсима и могло би се претпоставити да је веома компетентан за тумачење хистеричних реакција публике његових некадашњих а тиме и садашњих пулена. Његова изјава је карактеристична за оне који вуку конце популарности рок-звезда и око њих стварају, под-стичу и организују хистерију. Ево шта он каже:

"По мени, фанатично одушевљење Беј Сити Ролерсима може да се упореди само са масовном хистеријом која је владала у доба Битлса. Ни "Ти Рикси" ни "Осмондси" ни "Свит" ни Кесиди нису успели да побуде тако јаке емоције код слушалаца као што су то учинили "Ролерси". Пре свега желим да као добар познавалац ове музике нешто објасним- Времена су се променила: то што је код Битлса некако било мирно задовољство то је данас забрињавајуће опасно. Наше друштво је сада више склоно сили него што је то било пре десет година, што се и те како одразило на обожаваоцима који се понекад сасвим избезумљено понашају. Али, исто тако морам рећи да то није толико страшно колико се у појединим новинама пише.

Истина је да новине живе од сензација и често од комарца праве магарца. Када се напише да је на једном концерту стотине девојака било приморано да затражи лекарску помоћ због повреда, те је у ствари било упола мање лекарских интервенција, а скоро све девојке су биле само кратко у несвести, после чега су дошле к себи и поново наставиле бесомучно да се крећу у ритму музике. Наравно, догађа се да нека девојка из све снаге полети према бини, како 6и се бацила под ноге својим лзубимцима, те сломи руку или ногу. Могу са сигурношћу да тврдим да се код Ролерса није засада догодио ни један озбиљан инцидент.

На концерте Битлса долазили су углавном младићи и девојке од 14-16 година; многе девојке су долазиле са младићима и није било ништа необично да младићи понешени музиком ове групе вриште заједно са својим девојкама. И на њиховом концертима се догађало да обожаваоци падају у несвест, али неке веће несреће нису се догађале. Кад су Битлси 1964. године насту-пили у "Ројал Варијетеу", тај концерт је преносила и телевизија, а почасни гост концерта била, је између осталих, енглеска краљица.

Њих су подједнако обожавали и стари и млади. Неугодне сцене око Битлса су се углавном догађале у Америци, јер амерички тинејџери су сасвим другачији него овде у Европи. Концерти Ролерса разликују се од концерта Битлса пре свега по публици. Највећи део поклоника групе "РОЛЕРС" су млади чија старосна граница иде од девет до тринаест година. Додуше, лично мислим да су данас у том добу млади далеко зрелији него они у време Битлса са 14 година. Пре десет година четрнаестогодишњаци су се сматрали децом а њој, зна се, више одговарају игре у песку него посете концертима.

Следећа велика разлика је у саставу публике: младићи се готово не могу видети на концертима Ролерса; то су све саме девојке. Деведесет посто њих појављује се у истоветној одећи коју носе и њихови идоли: кратке панталоне и јакне од шкотске тканине. Велики број девојака у тој одећи изгледа као да су дечаци, тако да морате добро да се загледате да би утврдили да ли се ради о девојчици или младићу.

Битлси су неговали дугу косу а Ролерси су ошишани. Истина, и на концертима Гери Глитера и Бовија седели су мали дупликати у сали али код Ролерса опонашање у одевању је тотално. Пошто скоро свако сам може да сашије себи униформу Ролерса, чињеница је да се једно време у Енглеској нису могле купити шкотске тканине него су Енглези приморани да их увозе из Француске. Велика разлика постоји и у личном односу Ролерса и Битлса према својој публици. Битлси су били много ближе својим обожаваоцима.

За њих се знало где станују, када ће и на ком аеродрому слетети или полетети. У ком хотелу одседају. Затим: Џон, Пол, Џорџ и Ринго волели су много шетње. Уз њих је увек било доста телохранитеља, али обожаваоци су увек имали могућност да их виде и контактирају са њима.

Насупрот њима, Ролерси држе све у тајности. Одседају у малим хотелима и то увек у неком оближњем малом месту. Док су Битлси на концерте долазили у блиндираним аутомобилима, непосредно пред концерт, Ролерси долазе или неколико сати пре (или пак десетак минута пред почетак концерта) и закључавају сва врата сале у којој се одржава концерт, тако да они који желе да виде концерт, морају већ десетак минута да буду у сали, а онда њихови идоли несметано пред сам концерт улазе на помоћни улаз..."

Тако прича Тони и нехотице открива позадину хистерије. Али да видимо шта се уопште под тим појмом подразумева.

Многи сматрају да се порастом образовања класична хистерија - крупни знак подвајања  личности и преобраћеног понашања - ишчезава у савременом свету. Упркос томе, много суптилније  истеричне манифестације и даље су веома присутне као реакција на међуљудске односе и друштвене односе. Осим у литератури, хистерици су дали печат и историји. Многи од њих ће се по злу памтити, као на пример фашистичке вође Немачке и Италије (према сачуваним документарним филмовима они су били прави хистерици, чак су хистеричне нападе добијали држећи говоре на јавним   манифестацијама.) Историја памти осим појединачних и групне хистерије; погроми над неким народима током Другог светског рата имали су карактер колективне, институционализоване, односно од стране државе организоване и подржаване хистерије. Са свршетком рата колективне хистерије ограничавају се на забављачке звезде (филмске, спортске, музичке). Тако је масовна (женска) хистерија пратила погреб чувеног Рудолфа Валентина а слично се судећи по написима десило и на сахрани недавно преминулог Елвиса Прислија.

Интересантно је да млади људи не реагују исто (тј. хистерично) у истим ситуацијама. Хистерија, која је средином 60-тих година у земљама Западне Европе пратила енглеске поп-групе потпуно је ишчезла када су свирали у неким социјалистичким земљама (Пољској, СССР-у). Момци су били забезекнути када их је уместо разјарене масе на коју су навикли, у дворанама тих земаља дочекала пристојна публика која је сво време концерта у тишини седела на својим местима а по свршетку сваке композиције уљудно аплаудирала - баш као у опери! А како је било код нас?