Вудсток
Јануара 1965. Риџард Никсон је примио звање председника државе која, од грађанског рата од којег ју је делио само - један век, није никада била тако опасно подељена. Априла исте године, број погинулих у борбама у Вијетнаму је надмашио број жртава Корејског рата. Током викенда од 15. до 17. августа, заједница која је бројала више од пола милиона хипија, јипија,[1] љубитеља музике, студената и професора са бројних колеџа и универзитета, припадника такозване контракултуре[2] и многих других, пристигла је из разних делова земље да би присуствовала музичком фестивалу у Вудстоку, Њујорк, који је добио огроман публицитет.
До окупљања је дошло из мноштва разлога, али најдоминантније међу њима је свакако било изражавање неслагања са сукобом у Вијтнаму. У то време , то је чак и за оне најстроже ,,стручњаке" најужих погледа представљало знамен неке врсте „револуције" у америчком друштву и култури.
За самопрокламоване „патриоте" , који су себе прогласили за бранитеље истине, правде и америчког начина живота , то окупљање је представљало уз-буну која је нагињала паници, очигледно значећи избијање анархије, хаоса и злокобних "мрачних сила". За оне наивне оптимисте, оно је наговештавало појаву новог Сунца на обзорију цивилизације. Не морамо ни да кажемо да кажемо да су застрашујућа и ружичаста очекивања обеју крајности била осуђена да буду спречена. Али, Вудсток чак и данас стоји као прекретница шездесетих - један од тренутака који су одредили наше доба, можда чак његова апотеоза.
Последице Вудстока одзвањале су читавим светом. У Калифорнији, некадашњој авангарди толиких друштвених и политичких потреса и промена, људи су се осећали гурнути у запећак дешавања. Стога су се латили организовања "Вудстока на Западној обали", музичког фестивала сличне величине и масовности. Покушаји да се он одржи у самом Сан Франциску - Голден Гејт парку, на пример - били су осујећени и, после доста окапања, постигнут је договор да се фестивал одржи 6. децембра на тркачкој стази у Алтамонту, ненасељеном и огољеном подручју, пустопољани која се налазила на крајњој градској периферији.
За учешће се пријавио велики број бендова са Западне обале, међу којима су били Џеферсон Ерплејн и Грејтфул Дед. Највећа атракција, међутим, требало је да буде Мик Џегер са својим Ролинг Стоунсима, који су управо завршили турнеју по Сједињеним Државама. Стоунси су објавили своју спремност да учествују на том бесплатном концерту јер је, како су рекли "дух времена то од њих захтевао". Мик Џегер је изјавио да им је циљ "стварање врсте микрокозмичког друштва које ће бити пример остатку Америке како неко треба да се понаша на великим скуповима."
[1] Радикалних хипија (прим.прев)
[2] Покрета који је обједињавао младе који су се супротстављали друштвеним нормама и традицијама (прим.прев.)
