Успех, али по коју цену?

 

У почетку, само су мушкарци пропагирали "слободну љубав".  Али, женска привлачност увек је била битнија онима који су рок желели да учине  ајефектнијим "испирачем мозгова". Комерцијализована и проституисана женска лепота на Западу се поодавно биле метод "испирања".

Оснивач часописа "Плејбој", Хју Хефнер, у првом броју је штампао фотографију наге Мерилин Монро, а од следећег броја је на "дуплерицама" (двострука страна у средини) почео да објављује фотосе обнажених "девојака из суседства", свакодневних особа које су пристајале да се пред камерама свуку за новац и покажу своју бестидност. Хефнер је замислио да дуплерице буду "катапулт за лансирање непознатих лепотица у свет успеха и познатих". Машту читалаца раздраживао је причом како су цуре с дуплерица "свуда око нас", а жеља читатељки је била да се, јавним бестиђем, пробију у свет гламура и успеха.

Скоро свака глумица и рок-певачица прошла је кроз фазу позирања пред фото-апаратима или играња у порнографским филмовима. Индустрија сатанине забаве их је тако проверавала - да ли су на све спремне. Тек ако се утврди да јесу, и да су образ бациле под ноге, изгазивши га, постајале су погодни медијуми за даље деловање у шоу-бизнису.

Изглед је постао оружје. Лита Форд из групе "Бегунице" ("The Runaways") сведочи како је њоме манипулисано: "Бегунице" смо чиниле ми, младе девојке, и слушали смо оно што су нам други говорили. Ако би нам неко рекао да треба то и то да обучемо, то бисмо и урадиле. "Бегунице" су постојале зато да би се допале младићима.

Мало по мало, машта слушалаца се распаљивала: плоче нису биле битне због музике, него због атрактивности извођачица.