Враголасти сатанизам

 

Романтичари стварају лик "великодушног бандита", безбожног. али "моралног" разбојника какав је Шилеров Карл Мор - "часни злочинац и узвишени монструм". Сматра се да је геније свако "ко на двобој изазове Свевишњег". Песници овог периода сатану имитирају у свом свакодневном животу. За свог деду Бајрона Ерл Лавлејс каже: "Играо је улогу пропалог или прогнаног бића, изгнаног са неба и осуђеног на нову инкарнацију на земљи због неког злочина, који живи под тежиноМ проклетства." У "Лари" Бајрон је себе приказивао као привлачног и страшног у исти мах, оног који је гушио сажаљење и ревносно све прс-зирао, обузет мрачним маштањима. Ледено миран, он воли сатански смех. Тврдећи да је страст "елеменат у коме живимо", енглески песник је пробао сва могућа зла, све до инцеста. Његово понашање Бодлер описује као "враголасти сатанизам". 1816, после једног интерног конкурса, на коме су учествовали Перси Биш Шели, његова супруга Мери, лорд Бајрон и доктор Полидори, одушевљени причама о вампирима. настаје роман "Др Франкенштајн". Његов писац, Мери Шели, није ни слутила колико ће то бити популаран лик у XX веку.

На романтичаре веома утиче и француски изопаченик Маркиз де Сад, који је писао о најогавнијим полним перверзијама повезаним са мучењем и касапљењем невиних жртава. (На почетку, де Сад је био један од најгрлатијих заговорника Француске револуције.) Де Садов аксиом, "цветање порока и невоље врлина", преко еписа овог суманутог злочинца утицао је на Виктора Игоа, Теофила Готјеа, Жорж Сан Д-Ежена Сија, Мисеа, Диму, за које Марио Прац вели да су "сви Садовирођаци, сви убацују део његовог разврата у своје производе." Тако Бодлер каже да и "човек и жена од рођења знају да у злу лежи све уживање," да је жена "природна, то јест одвратна", да је "љубавни чин сличан мучењу или некој хирушкој операцији".

Из свега овога, међутим, не рађа се задовољство, него гађење, досада, одвратност. Страсти троши човека и руше га. Готје вели: "Колико сам Вавилона нагомилао један нн други да бих стигао до неба, изударао звезде и пљунуо одатле на свс што је створено! Зашто онда ја нисам бог - кад већ не могу да будем човек? Ох! Верујем да би ми било потребно 6000 година ништавила да се одморим од ових 20 година живота." Пожуде, тврди он, "оштре своје канџе у сенци и траже нешто да прождеру."

Из духа изопачености развило се и перверзно схватање односа мушко-женско. Појавио се култ "немилосрдне лепе госпе", која злоупотребљава мушкарца, кињећи га и чинећи својом робом.