Обележја истинског духовног расположења
Света истина се објављује срцу тишином, спокојством, јасноћом, миром, покајним осећајима, удубљивањем у себе, неповерењем у себе, утешном надом на Бога. Иако ставља маску добра, лаж се познаје по томе што изазива немир, мрак, неодређеност, колебљивост, несабраност, маштања; или пак само заварава срце - доноси му лажно задовољство, некакву нејасну, мутну насладу. Ова наслада заведеног срца налик је притворној тишини која влада на површини дубоке, мрачне јазбине у којој живе чудовишта...
Заводљива наслада храни се умишљеношћу, која се рађа од перфидног дејства сујете што заслепљује ум и срце; она воли да се истиче и дозвољава себи да се удаљава од тачног повиновања Светој Цркви, мисли да је мудрија од ње; она, као и све друге прелести, замке ђавоље, као и сам ђаво и његово ишчадије - грех, не трпи миомирис који је за њих смртоносан а који испуштају покајање и његов плод - смирење. Спаситељ света је рекао: "Блажени сиромашни духом, блажени који су сада гладни, блажени који сада плачу... тешко вама који сте сада сити".[1]
Сви облици демонске прелести којима су изложени подвижници молитве појављују се одатле што у темељ молитве није положено пока-јање, што покајање није постало извор, душа и циљ молитве. "Ако неко - вели преподобни Григорије Синаит - са самоувереношћу заснованом на умишљености[2] машта да достигне узвишена молитвена стања, па тако није стекао истинску ревност, него сатанску, њега ђаво лако спу-тава својим мрежама, као свог слугу". Свако ко покушава да на свадбу Сина Божијег уђе не у светлој и чистој одећи, убељеној покајањем, него у својим старим хаљинама, у стању грешности и самообмане, избацује се напоље, у најцрњу таму: у демонску прелест. Покајање и све из чега се оно састоји - скрушеност, душевни бол, плач срца, сузе, самосуђива-ње, сећање на смрт и предокушај смрти, суда Божијег и вечних мука, осећај присуства Божијег, страх Божији - дарови су Божији, дарови велике вредности, примарни и основни дарови, залози будућих дарова, узвишенијих и вечних. Без њиховог претходног добијања не могу се примити ни ови потоњи. "Ма како узвишени били наши подвизи - вели свети Јован Лествичник - ако нисмо стекли осећајно срце, они су и лажни и сујетни".[3]
Покајање, скрушеност духа и плач - то су обележја и сведочанства исправности молитвеног подвига; њихово одсуство пак представља обележје скретања на лажни пут, обележје самообмане, прелести или бесплодности. И једно и друго, то јест и прелест и бесплодност, представљају неизбежну последицу неправилног бављења молитвом, а неправилно бављење молитвом нераскидиво је повезано са самообманом.
[1] Цит. дело еп. Игњатија (Брјанчанинова). Изд. 3, т. 4, с. 445.
[2] У изворнику стоји: "ако неко машта да мњењем доспе високо". Овде је употребљен описни израз како би се јасније показало значење речи "мњење" - прим. прир
