О прелести приликом молитве[1]
Прелест је повреда људске природе. Прелест је стање свих људи, без изузетка, произведено падом наших прародитеља. Сви смо ми у прелести.[2] Свест о овоме најбоља је заштита од прелести. Највећа прелест је - сматрати себе слободним од прелести. Сви смо ми обманути, сви смо заведени, сви се налазимо у лажном стању и потребно нам је ослобођење истином. Истина је Господ наш Исус Христос...
Прелест је усвајање лажи коју човек прихвата као истину. Прелест дејствује првенствено на начин размишљања; пошто је прихваћена и пошто је преокренула начин размишљања, она се одмах присаједињује срцу, мењајући његове осећаје: овладавши човековим бићем, она се разлива на целокупну његову делатност и мења његове осећаје, које је Творац нераскидиво повезао са душом. Стање прелести је стање погибељи или вечне смрти.
Од времена човековог пада ђаво је добио стално слободан приступ к њему. Он се труди да нас превари и обмане, ослањајући се на наше стање самообмане; он покреће наше страсти - те болесне склоности; њихове погубне захтеве он одева у пријатну спољашњост, појачавајући нашу тежњу за удовољавањем страстима.
Стање људи у демонској прелести може да буде веома разнолико, у мери у којој је човек потчињен страстима. Но, сви који су пали у демонску прелест, то јест који су кроз развијање самообмане ступили у општење са ђаволом и потчинили му се, налазе се у прелести, храмови су и оруђа демона, жртве вечне смрти и живота у адским тамницама.
[1] Позајмљено из дела епископа Игњатија (Брјанчанинова). Изд. 3, СПб, 1905,1. том с. 230-231; 4. том с. 445; 1. том с. 233-236, 243-244,250-251, 253-254.
