Истина
У својој побуни против палога света прошли смо кроз воду и кроз ватру. Борили смо се против његове изопачености својом музиком, својом уметношћу и својом животном илософијом. Лутали смо се кроз тмину и сада стојимо у сенци смрти. Сада је прави тренутак да се ми, деца Апокалипсе, подигнемо, да се суочимо са непријатељем и - победимо га!
Први корак који морамо учинити јесте да препознамо нашег непријатеља и да га погледамо право у очи. Ми се бори-мо против звери Нихилизма. Луди пророк Нихилизма, Фридрих Ниче, дефинисао је апсолутни Нихилизам на следећи вачин: "Нема истине и нема 'ствари по себи'". То је Нихилизам и то у његовом најкрајњем облику, како о њему у својој Вољи за моћ пише Ниче. Свет је данас дошао, на свом крају, до таквог Нихилизма. А тај Нихилизам јесте бездан тмине, јер - ако нема ис-тине, онда нема ни светлости!
Тврдња "нема истине" је по себи - метафизичка тврдња. Она није настала као плод разумског сазнања и не може би-ти доказана. Та тврдња пре представља исповедање вере у неистину.[1]
Сама тврдња да "не постоји никакав апсолут" по себи већ јесте апсолутна тврдња, која и сама представља објаву сопствене "истине". Објављујући своју "апсолутну" истину давише "нема истине", Нихилизам противречи сам себи и доказује своју сопствену крајњу лажност.
Човеку, у таквој нихилистичкој философији, тачније, вери у неистину - преостаје само магловита "нада" у некакву "релативну истину". Но, ако погледамо науку, као главни кри-теријум истине за модернога човека, видећемо да о концепту "релативне истине" тамо нема ни говора. Када у науци не би било апсолутних приниципа истине од којих се полази, тада не би било ни критеријума на основу којих бисмо нешто могли да класификујемо као знање тј. истину.
Наука је открила много о томе како функционише физички свет. Но, упркос свим тим открићима, на она најдубља питања још увек није дат одговор: и даље остаје тајна како је настао живот и како је створен козмос. Теорија "Великога праска" не допире до суштине овога питања управо по питању настанка материјалног света. Одакле су дошле елементарне честице козмоса? Природни закон, који наука потврђује, јесте да материја не може бити ни створена, ни уништена. То је парадокс науке: ми јесмо, али одакле смо? Зашто постоји нешто, а не ништа?.[2]
Ако материја не може бити ни створена, ни уништена, онда је стварање света морало бити натприродно, а свет - од тренутка стварања - може само да се мења. Овде човек и његова на-ука морају да се зауставе. Ту почиње метафизика. Сада морамо да изнова преиспитамо све што смо у животу прихватили као готову чињеницу. Ако наука није у стању да одговори на најдубља питања нашега постојања, ко може?
Научници данас не могу да дају ниједан поуздан одговор. Они поседују огромну интелигенцију, али су потпуно изгубљени у мноштву теорија о постојању, животу и смрти, и то у толикој мери да све што могу да учине јесте само да постављају безбројна питања.
Најумнији и најпопуларнији од свих данашњих научника и мислилаца, Стивен Хокинг, приморан је да постави следеће питање:
"Ако будемо дошли до заокружене теорије (о настанкусвета), она би за неко време требало да - у својим основним принципима - постане разумљива свакоме, а не да остане разумљива само неколицини научника. Тада би философи, научници и најобичнији људи били у стању да узму учешћа у расправи о питању "Зашто?": "Зашто постојимо ми и свемир?". Ако нађемо одговор на то питање, то би био крајњи тријумф људскога ума - јер онда бисмо познали Божији ум.[3]
Ако погледамо науку и природу, видећемо да се ту ради искључиво о истинама физике, које се закономерно откривају у козмосу. Принципи као што је закон земљине теже или Њутнов закон кретања јесу апсолутни "закони" или "истине" који су непромениви по свом карактеру.[4] Безбројни феномени који се збивају у козмосу нису нимало "релативни", већ представљају строги резултат одређених закона или "истина" природе.
Кроз истраживање принципа природе, на основу којих функционише физички свет, схватамо две ствари:
1. козмос функционише у складу са невидивим принципом истине,
2. човек је, као део тог козмоса, у потпуности потчињен тим невидивим законима истине.
Суштина је у томе да идеја "релативне истине" има везе са човековим поимањем живота, али да нема никакве везе са самом истином. Када не може да схвати или нема снаге да појми свет који га окружује, човек себи каже: "Све је релативно". Он брка променивост материјалнога света са невидивим принципима истине који управљају тим светом. Идеја "релативне истине" ни-је ништа друго до бекство од питања о истини.
Суштина је у томе да човек - сваки пут када објави да је "истина релативна" - сам себе уваљује у лаж, чиме открива да је неистина заправо у њему самом, а да његова објава о "релативности истине" нема никакве везе са питањем апсолутне истине.
Коначно, "релативна истина" јесте противречност у себи, као што је то и сам Нихилизам из кога је таква "истина" произашла. "Релативна истина" заправо и није ништа друго до један другачији и прерушени облик Нихилизма.
Зато, ко год свесно или несвесно изабере да верује у Нихилизам, он то не чини из неког логичног разлога, већ на основу чина своје воље, у чину својеврсне вере. Нихилизам је вера у лаж. И ми Нихилизам не одбацујемо само из некаквих теоријских разлога, већ такође одбацујемо и конкретне плодове тог болесног дрвета: лудило и смрт.
Данашња омладина је једно обескорењено поколење које се потуца по калу искварености овог нихилистичког света. Али, у свакоме од нас је засађено семе истине које нам омогућава да схватимо лажност кала који нас окружује. И управо та икона истине у нама јесте оно што зажиже искру побуне против мора лажи у коме се давимо.
Истина не може бити заснована на лажности. Када искра истине умре у нама, наша побуна против лажи се измеће у двоструко зло, јер мржњом се мржња победити не може. Нећемо успети да победимо свет који нас угњетава све док се наша побуна не укорени у истини. Ако наставимо да се бунимо у духу грамзивости, беса и мржње, поразићемо сами себе и сами ћемо постати робови духа деструкције против кога смо се толико борили.
Ми треба да почнемо да се боримо против оца лажи, оно-га који обитава тамо вде нема истине. Да се боримо против Нихилизма, против антихристовског духа, чији су плодови: ропство, лудило, убиство, самоубиство и свеопште уништење. Да се боримо против духовне болести која је убила Бога у срцима људским.
Али, Бог није мртав! Мртва је једино душа модернога човека. Бог нас чека отворених руку да би нас пригрлио као Своју дечицу. И у овом тренутку, Савршена Истина зове све жртве модернога доба и његовога Нихилизма: "Дођите к Мени, сви који сте обремењени и уморни, и Ја ћу вас одморити. Само Ме потражите и Ја ћу бити ту!", говори Христос.
[1] Види О. Серафим Роуз, „Нихилизам“, Братство Светог Германа Аљаског
[2] Аутори парафразирају познату Хајдегерову реченицу са почетка његове фундаменталне књиге Увод у метафизику, реченицу у којој је збрано основно питање философије и западне духовности као метафизике (прим.прев.)
[3] Стивен Хокинг, Кратка историја времена, Бантам Букс, 1992. стр. 172
[4] Иако се варијабле мењају, принцип остаје апсолутно непроменљив.
